Ovo je blog o putovanjima - i onim zanimljivim stvarima i onim ne baš prijatnim stvarima koja se dešavaju na putovanjima, odmorima, letovanjima, poslovnim putovanjima... Sadrži putopise i informacije (i kritike) o turističkim atrakcijama, destinacijama, hotelima, restoranima, muzejima i ostalim stvarima vezanim za putovanje i turizam.
Svi putopisi su moji autorski radovi, od kojih su neki prevedeni sa engleskog jezika.
Ovo je blog o putovanjima - i onim zanimljivim stvarima i onim ne baš prijatnim stvarima koja se dešavaju na putovanjima, odmorima, letovanjima, poslovnim putovanjima...
Ovaj blog sadrži putopise, informacije i kritike o turističkim atrakcijama, destinacijama, hotelima, restoranima, muzejima i ostalim stvarima vezanim za putovanje i turizam. Svi tekstovi i putopisi su moji autorski radovi, od kojih su neki prevedeni sa engleskog jezika.
Kada sam 1991. godine sa grupom studenata otišla u SAD, imali smo samo dva dana da obiđemo LA, pa smo morali da se odlučimo koje atrakcije ćemo posetiti a koje ćemo preskočiti, s obzirom na naš nedostatak vremena.
Na žalost, naš prvi izbor, koji nam je u trenutku donošenja odluke delovao tako prirodno i logično, bio je da vidimo čuvono Kinesko pozorište i Walk of Fame - ulicu sa zvezdama.
Kada smo došli do ulice, pokušavali smo da se snađemo na mapi i gotovo smo prošli pored poznatog pozorišta, ne primetivši ga, ali neobično velika masa ljudi nam je delovala sumnjivo, pa smo zagledali pažljivije i prepoznali zgradu. Prvo što sam pomislila bilo je da je to čuveno zdanje u prirodi nenormalno malo i usko. Ja nisam mogla da prestanem da se čudim kako je moguće da ta ista zgrada na TV-u može da izgleda mnogo, mnogo veće nego u stvarnosti (čak sam pomislila da smo greškom došli do nekog sporednog ulaza, koji je replika "onog pravog"). Ali nismo pogrešili - to je bilo TO. U redu, ono što je učinjeno, učinjeno je, tako da smo pokušali da pronađemo neke poznate otiske na pločniku i tu nas je čekalo razočaranje broj 2 - samo nekoliko prepoznatljivih imena. Ostalo su bila imena nekih praistorijskih glumaca, za čije prepoznavanje je verovatno potrebno veoma temeljno znanje o istoriji kinematografije.
Budući da je prostor je tako skučen, neko vam je stalno naslonjen na leđa, tako da je gotovo nemoguće napraviti pristojnu fotografiju, ali s druge strane, i nije bilo mnogo toga za slikanje.
Razočaran i osećajući se nekako prevareni, nismo hteli ni da uđemo u pozorište i trošimo naše vreme, koga i onako nismo imali dovoljno, a mogli smo da ga potrošimo na nekom drugom zanimljivijem mestu.
Znam da je poseta Kineskom pozorištu "obavezna", jer je jedno od najpoznatijih mesta u LA-u, i da bi ne otići do njega bilo isto kao preskakanje Pratera u Beču, ili Crvenog trga u Moskvi, ali ja ipak nikome ne mogu preporučiti da ga poseti. Tu stvarno nema mnogo toga da se vidi, i meni je bilo odvratno, a jedina druga atrakcija u neposrednoj blizini je Walk of Fame. Dakle, ako nemate puno vremena za gubljenje - ne idite tamo.
Premalo, previše ružno i previše razočaravajuće. Mesto je pravi kič, bez trunke ukusa. Ulica ispred njega je prljava, prodavnice su pretrpane jeftinom robom (ne po cenama, nego po kvalitetu), a previše čudaka se vrzma po tom kraju. Pristupačnost ove atrakcije zavisi od toga odakle dolazite - snalaženje u LA-u je veoma teško ne zato što ulice nisu propisno označene, nego zato što je grad tako ogroman.
Odavno smo navikli na uslugu koja se dobija u tunižanskim, turskim, egipatskim... hotelima, a takvu vrstu usluge ne možemo dobiti u hotelima na crnogorskom, hrvatskom i grčkom primorju, tako da je moja najtoplija preporuka da se na Korčuli treba odlučiti za privatni smeštaj. Ne samo što su cene niže, već privatni smeštaj daje slobodu izbora u pogledu obroka - niste vezani ni za mesto, ni za vreme, a previše je lepih mesta na kojima treba probati korčulanske specijalitete. Za one koji vole i sami da kuvaju, obilje sveže ribe i morskih plodova svakodnevno je dostupno, u ribarnici ispod zidina tvrđave.
Naravno, ukusi su različiti, i sigurna sam da ima i onih koji se neće složiti sa mnom, tako da sam ovde pripremila mali pregled hotela u (gradu) Korčuli. Svi hoteli su u vlasništvu HTP Korčula, pa se dodatne informacije o ovim hotelima mogu naći ovde.
Raspored hotela u Korčuli
Marko Polo
Hotel Marko Polo je smešten u najmirnijem delu Korčule, na početku isključivo pešačke zone koja vodi ka starom delu grada. Ovaj hotel je od svog otvaranja uvek uspevao da održi nivo usluge na zavidnom nivou, a 2006./2007. godine je kompletno renoviran, tako da je sada jedini hotel u Korčuli koji ima četiri zvezdice, i to sa razlogom.
Sve sobe, uz standarne sadržaje (za četiri zvezdice), imaju mini bar, TV sa satelitskim programom, fen, sef i klima uređaj. Uz restoran i aperitiv bar, u hotelu se nalaze i podavnica suvenira, sala za fitnes, welness klub i salu za sastanke. Hotel je udaljen 50-ak metara od najbliže plaže.
Hotel koji nosi ime čuvenog svetskog putnika, za koga se smatra da je rođen baš u gradu Korčuli (njegova kuća je pretvorena u muzej Marka Pola), je smešten na jenom od najviših tačaka u gradu, i iz nekih soba se pruža pogled ka Starom gradu, a iz većine se vidi more. Okružen je mediteranskim rastinjem i tako je potpuno zaštićen od spoljnih pogleda, što pruža opuštajuću atmosferu. Samo dva hotela na užoj teritoriji grada Korčule imaju otvoreni bazen, a bazen u ovom hotelu je veći i ima i bazen za decu. Oko bazena je prostrani plato sa barom, gde se u večernjim satima priređuju zabavni programi za goste, sa animacijom za decu. Pored ovoga, hotel ima i zatvoreni bazen.
Photo: www.korcula.info
Sve sobe, uz standarne sadržaje (za četiri zvezdice), imaju mini bar, TV sa satelitskim programom, fen, sef i klima uređaj. Uz restoran i aperitiv bar, u hotelu se nalaze i podavnica suvenira, sala za fitnes, welness klub i salu za sastanke. Hotel je udaljen 50-ak metara od najbliže plaže.
Lokacija Hotela Marko Polo je idealna za one kojižele mir i tišinu, ali istovremeno ne žele da budu udaljeni od centra dešavanja. Do starog dela grada, gde je smešteno najviše konoba, restorana, kafića i diskoteka i ostale zabave, potrebno je prošetati se manje od deset minuta, pešačkom stazom koja vodi pored mora i moderno opremljene marine.
Liburna
Hotel Liburna zauzima mali "rt" koji gleda ka korčulanskom starom gradu. Sagrađen je 1985. godine kao vrlo ambiciozan turistički objekat sa četiri zvezdice, ali sada ima tri zvezdice, jer nije renoviran.
Sobe su vrlo različite, i variraju od malih, do onih normalne veličine i najrazličitijeg su oblika, tako da je pitanje sreće kakvu ćete sobu dobiti. Čistoća je na zadovoljavajućem nivou.
Hotel ima dva restorana - pansionski, sa terasom koja gleda na more, i konobu, koja je u prizemlju hotela. Hrana je raznovrsna i preporučujem da isprobate neke od specijaliteta njihove kuhinje, uz izvrsno korčulansko vino Grk. Hotelski bar je zanimljivog oblika (polovina je ispod nivoa poda) i nalazi se uz otvoreni bazen (vrlo mali), sa koga se takođe pruža pogled na korčulanski zaliv. S obzirom da je na samoj plaži, možete birati da li vam se više sviđa šljunak, ili stene, a po želji možete i vežbati skokove u vodu (i guranje drugih u vodu) sa obližnjeg mola. Kvalitet vode je savršen, kakav možete naći jedino u Dalmaciji: čista, bistra, plavo-zelena voda, specifičnog mirisa, koji se zauvek ureže u sećanje, povezan sa mirisom četinara. Jedina mana je što je možda malo hladnija, ali dobra vest je da meduze ne vole hladnu vodu. U ovom hotelu čete naći i jedine tuševe na plaži, a od ostalih sadržaja tu su tereni za tenis, mini golf i boćanje. Hotel ima sopstveni parking, što inače predstavlja problem u Korčuli.
Od starog grada je udaljen desetak minuta hoda stazom uz more, duž koje ima više restorana i kafića, kao i otvoreno plivalište u kome se održavaju vaterpolo utakmice, a pripada nekadašnjem evropskom prvaku KPK (Korčulanski plivački klub), jedinom vaterpolo klubu koji je osvojio evropsko klupsko prvenstvo, a nije imao zatvoreni bazen.
Park
Hotel Park se nalazi na samoj obali, okrenut ka korčulanskom zalivu i sa pogledom na Stari grad Korčulu. Već pri prvom pogledu je jasno da je ovo hotel niske kategorije, sa užasnom arhitekturom koja je oličenje soc-realizma, ali je zato i cena odgovarajuća smeštaju.
Sobe uglavnom gledaju na (zapušteni) vrt, druga dva hotela i jednu privatnu kuću, ali jedan deo ima i divan pogled na more i korčulansku tvrđavu. Od soba sa dve i tri zvezdice ne treba očekivati mnogo, ali je nameštaj dosta pohaban, kao i u svim prostorijama hotela. Ono što je prednost ovog hotela je direktan izlaz na plažu. Plaža je betonska, ali ma koliko to nekome gadno zvučalo, to ima i svojih prednosti za sve one koji, kao ja, najviše vole pesak (koji je suviše daleko u ovom slučaju), ne podnose šljunak (susedna, Gradska plaža), a ne bi da se lomataju po stenama, i pri tom vole da su im bar i gril pri ruci, kao i prelepa konoba, koja je odmah uz more. Kada se na sve to još doda da možete do mile volje da skačete u vodu (čik to uradite na peščanoj, ili šljunkovitoj plaži) i usput još i ubacite u vodu nekoga ko nije imao nameru da se baš tog trenutka kupa - eto sjajne zabave! :o))) Što se tiče pomenute konobe, hrana je dobra, a cene povoljne.
Hotel Park ima i mali betonski teren za sport sa tribinama, na koji se slobodno ulazi - korišćenje se možda i naplaćuje, ali se ne sećam da sam ikada, za petnaest godina, videla da su nekoga oterali sa terena, tako da se slobodno može reći da je korišćenje besplatno. Svi koncerti, predstave i Moreška se održavaju na tom terenu, tako da je u tim danima velika buka dok traje fešta, ali je inače kraj veoma miran, naročito od kada je diskoteka u prizemlju hotela prestala sa radom (bez ikakvih šansi za ponovno otvaranje).
Blizina grada, koji je udaljen manje od desetak minuta lagane šetnje uz more, je dobra strana ovog hotela, tako da je dovoljno daleko od noćne buke, a vrlo blizu svih zanimljivih dešavanja i prodavnica.
Preporučujem onima kojima nije toliko bitno da smeštaj bude besprekoran, jer su cene povoljne.
Korčula
Zgrada hotela Korčula je izgrađena 1912. (tada se hotel zvao Hotel de la Vile), što se i vidi po predivnoj arhitekturi, tipičnoj za mondenska letovališta na Mediteranu tog vremena. Ovo je prvi hotel otvoren na Korčuli i Korčulani su veoma ponosni na njega. Smešten je odmah ispod zidina tvrđave starog grada, sa pogledom na more i pristanište za luksuzne jahte i brodove koji krstare Jadranom.
Na žalost, u ovaj hotel nije ulagano dugi niz godina, pa je od nekada kvalitetnog i potencijalno luksuznog hotela spao na 3 zvezdice. Enterijer je zastareo i tu pod hitno mora da se preduzmu drastične mere, kako bi ovaj hotel zauzeo mesto koje zaslužuje.
U senci palmi i cvetnih žbunova, hotel ima predivnu terasu, koja je ujedno i bašta kafea i restorana, za oko 150 gostiju, sa koje se mogu posmatrati predivni zalasci sunca. S obzirom da je hotel Korčula najbliži starom gradu, svi kulturni sadržaji Korčule su na licu mesta, kao i stajališta taksi brodića, prodavnice, restorani, diskoteke, turistički biro itd. Jedina mana ove lokacije je malo dalja plaža, ali ne toliko da se ne može preći peške.
Bon Repos
Hotel Bon Repos je smešten u uvali pod imenom Zaljev školjki u kome su smeštene i brojne luksuzne privatne kuće. Ceo kompleks je okružen gustim mediteranskim rastinjem, po kome su paviljoni, kojih je ukupno četiri, dobili imena. Bon Repos je od Starog grada Korčule udaljen 3 km, i do njega se može doći šetnjom kroz park, ili taxi brodićima.
Bon Repos nudi dve kategorije smeštaja: dva paviljona od dve i dva paviljona od 3 zvezdice. Zgrada recepcije se nalazi u središnjem delu, okružena paviljonima, a hotel ima tri restorana i nekoliko barova (i na plaži), TV salon i sopstvenu peščanu plažu, na kojoj hotel često organizuje beach party-e u večernjim satima.
Osim otvorenog bazena, tu su i teniski tereni i mali teren za košarku, a obezbeđena je i animacija gostiju u toku dana i večeri. Na plaži se mogu iznajmiti kanui i pedaline, a u blizini hotela se nalazi i škola ronjenja, kao i dalmatinska konoba.
Moje mišljenje:
U prelepom Zaljevu školjki, preko puta brojnih luksuznih privatnih kuća, nalazi se kompleks Bon Repos. Od Starog grada Korčule se može doći dužom šetnjom kroz park (preko 3 km), sopstvenim prevozom, ili taxi brodićima.
Bon Repos je od samog početka osmišljen kao niskobudžetni smeštaj, a danas on nudi dve kategorije: dva paviljona od dve i dva paviljona od 3 zvezdice. Pošto je ceo kompleks okružen gustim mediteranskim rastinjem, paviljoni su dobili imena po mediteranskom drveću. U središnjem delu, okružena paviljonima, nalazi se zgrada recepcije. Hotel ima tri restorana, od kojih je jedan pansionski, a drugi na samoj plaži, i nekoliko barova. Osim toga, kompleks ima prostrani TV salon, teren za mini-golf i sopstvenu veliku peščanu plažu, gde se mogu iznajmiti kanui i pedaline, i na kojoj hotel često organizuje beach party-e u večernjim satima. U blizini hotela se nalazi i škola ronjenja, kao i dalmatinska konoba. Preko celog dana i uveče, obezbeđena je animacija za goste, a od dodatnih sadržaja tu su još i otvoreni bazen, teniski tereni i mali teren za košarku.
Iako ima dobro raspoređen prostor i sopstvenu plažu, ovaj kompleks je dugi niz godina zanemarivan, tako da su sobe, kao i sve ostale zgrade i sadržaji, u ne baš sjajnom stanju. Peščana plaža je veliki plus, ali je udaljenost od grada veliki minus. Ne preporučujem ovaj smeštaj.
Hotel Holiday Inn Baruna Bali je definitivno najlepši hotel u koji sam ja u životu ušla. Zahvaljujući zakonu po kome sve zgrade koje se grade na Baliju ne smeju narušavati okolinu, Bali je definitivno ostrvo iz bajke, puno predivnih građevina u balinežanskom stilu.
Sam prilaz hotelu sa kružnom fontanom i fantastičnim figurama koje označavaju ulaz, već obećava, ali unutra zatičete i mnogo više. Sve podseća na hindu hram, zahvaljujući dekoru prepunom kamenih figura i drvenih rezbarija koje ukrašavaju enterijer. Recepcija je urađena u duhu balinežanske arhitekture - vrlo malo zidova i puno otvorenog prostora sa visokim plafonom koji podseća na trščani krov, tako da stičete utisak da se nalazite na jednoj ogromnoj natkriljenoj terasi, sa mnoštvom različitih garnitura za sedenje, tako da svako može odabrati stil koji mu odgovara.
U sobe se ulazi preko unutrašnjih terasa koje okružuju skrivenu fontanu - zapravo, nisam sigurna da li je to fontana, ili je deo potoka koji ide kroz ceo hotelski kompleks, pa su ga usmerili da prolazi i kroz zgradu. Naravno, svaki kamenčić koji oivičava potok je pažljivo uklopljen sa odabranim rastinjem, a šum tekuće vode se odbija o zidove i čini prijatnu muziku za uši - čak mi se učinilo da čujem cvrkut ptica, ali pošto ih nisam videla, mislim da je to više plod moje maštezagolicane tim prelepim prizorom. Sobe su fantastične, vrlo su prostrane, izuzetno lepo uređene u bali-stilu, sa lepim slikama raspoređenim po zidovima i nekoliko ukrasa postavljenih na strateškim mestima. Nameštaj je u istom stilu, bračni krevet je izuzetno prostran i udoban, kupatilo je prelepo, prostrano i funkcionalno, ali najlepši od svega je balkon. Balkoni su takođe dovoljno prostrani da na njih stane garnitura za sedenje od ratana (naravno). Naša terasa je gledala na vrt i mali gazebo sa stolovima za masažu. Preporučujem masažu u hotelu, gde je osoblje stručno, iako onaj ko nema neke zdravstvene probleme može proći mnogo jeftinije sa registrovanim maserima koji nude usluge po plažama.
Što se tiče ljubaznosti osoblja, zaista nemam ni jednu zamerku. Svi su toliko ljubazni, nasmejani i prijatni, da se osećate kao da su baš vas čekali da budete njihov gost i da se vama najviše raduju. Mi smo imali problem sa vodokotlićem u kupatilu, i čim smo prijavili problem, stigla su dva (!) menadžera koji su se izvinjavali zbog neugodnosti i odmah su nam organizovali premeštanje u drugu sobu, pošto je problem zahtevao malo više vremena za rešavanje. Pošto u tom trenutku nije bilo slobodnih soba, oni su nas premestili u apartman, po istoj ceni, pošto je "njihova greška". Kada je ćerka dobila temperaturu, pozvali smo hotelskog lekara, koji je došao u pratnji jednog (trećeg) vrlo zabrinutog menadžera - posle toga su razni menadžeri, šefovi smena sobari i ostalo osoblje, stalno dolazili da se raspitaju za njeno stanje, tako da su mi na kraju malo i dosadili svojom preteranom brižnošću (čovek se brzo razmazi...). Recepcioneri su vrlo predusretljivi, a organizovaće vam i iznajmljivanje vozila sa vozačem, koji govori engleski i koji će vas povesti u turu Balijem, predlažući vam najbolja mesta za posetu, u skladu sa vašim interesovanjima.
(slika je uzeta sa web sajta hotela Holiday Inn Baruna Bali)
Hotelski vrt je fantastičan, prepun stazica za mirnu šetnju, u jednom delu je i hotelski potočić, gde smo jedno veče, kada je bio pun mesec, imali priliku da gledamo okupljanje žaba, koje su kreketale celu noć. Hotelska plaza je dovoljno prostrana, ali su talasi mnogo veliki, pa je plivanje nemoguće - ono za šta je idealno je surf (ne po internetu), ali zato je tu predivan hotelski bazen, u kome možete plivati do mile volje. Oko bazena su poređane mnogobrojne ležaljke, a novi peškir dobijate svaki put kada dožete. Kod bazena možete ostavljati stvari, jer je pod nadzorom dva spasioca, koji i izdaju peškire, ali nikako ne smete ništa ostavljati na plaži, čak ni peškir, makar i na kratko, jer će sve što ostavite bez nadzoranepovratno nestati neverovatnom brzinom. Što se tiče bazena, slobodno mogu da kažem da ovaj bazen ima najlepši bar pored bazena. U stvari, bar nije baš pored, nego je U bazenu, tako da ima ozidane "barske stolice" u vodi, dok je taj deo šanka tek malo iznad vode fantastično! Prosto je bez veze prići baru sa spolašnje strane...
Svi restorani u hotelu, a ima ih nekoliko, su izuzetni i po izgledu, i po kvalitetu, i po izgledu, i po izboru i ukusu hrane. Svaki restoran ima pogled na nešto lepo, svi nude tradicionalnu, ali i internacionalnu hranu, a uvek je moguće zahtevati modifikacije jela, npr. da jelo ne bude ljuto i sl. Pazite, većina balinežanske hrane je vrlo ljuta, pa je dobro da pitate konobara pre nego što naručite neko jelo. Najveća uživancija je popiti "es kelapa" slatko bezalkoholno piće spravljeno od mladog kokosa, koje se služi u kokosovoj ljusci, i gledati talase kroz tamno zelenilo. Hotel vrlo često organizuje večernje programe u svojim restoranima, tako da uz večeru možete uživati i u tradicionalnim plesovima i mnogim drugim zanimljivostima.
Lokacija hotela je dobra, nije previše daleko od centra grada, ali ja ipak preporučujem da se i ta kratka relacija radije pređe nekim prevozom, nego peške, jer je naš jedini pokušat šetnje do grada bio toliko neprijatan, da smo odustali na pola puta - iako put deluje pusto, kako hodate, odjednom vas sustižu i prestižu sa svih strana ljudi koji vam nude sve i svašta, a uglavnom su to veoma nelegalne stvari. Neki od njih su preterano uporni, pa to budi popriličnu nelagodu, tako da je bolje izbeći takve susrete na pustim mestima, a razumljivo je zašto je put do grada pust - niko neće tuda da se šeta pod takvim uslovim. Te iste ponude ćete dobijati i u gradu, ali tamo nije strašno, jer ste okruženi mnoštvom ljudi, tako da vam ne preti nikakva opasnost. Upozoravam i na to da i taksiste treba birati, jer kao i kod nas, ima onih koji taksiraju "na divlje" i "deru" naivne turiste, pa je najbolje raspitati se na recepciji koje taksi službe je bezbedno koristiti.
Kuta je fantastična i pruža sve moguće vrste zabave, od tržnih centara, u kojima su i velike igraonice sa mnoštvom egzotičnih elektronskih igara, preko prodavnica koje rade do kasno u noć, do kafića i restorana, od kojih neki imaju i predstave sa tradicionalnim plesovima (neki od njih svojim gostima nude besplatan prevoz od/do hotela). Klubova i diskoteka ima nebrojeno, po čemu je Kuta naročito poznata, zbog mnoštva mladih surfera kojima je ovo omiljena destinacija. Čuvajte se pijanih Australijanaca, umeju da budu vrlo neprijatni, čak i više od nekih Evropljana, na koje smo navikli da su na moru redovno "pod gasom". Bez obzira na reputaciju grada za mlade, Kuta pruža zabavu i odmor za sve generacije - sve što je potrebno je da odaberete šta ćete i gde raditi.
Želim da vam svima ponovo skrenem pažnju na zaista sjajan web site: u pitanju je trivago, online zajednica putnika. Već sam pozvala zainteresovane da se pridruže platformi na našem jeziku, ali sada ponavljam poziv, jer je trenutno u toku veoma primamljiva nagradna igra. Svakog dana možete osvojiti 2 noćenja u hotelu u nekoj od evropskih metropola.
Da biste mogli da učestvujete u izvlačenju nagrada potrebno je biti član trivaga.rs, pa vas pozivam da se učlanite preko mog pozivnog linka i tako postanete merkatov prijatelj na trivagu. Kada se učlanite dobićete mail sa aktivacionim linkom - obavezno aktivirajte svoj nalog.
Sve što treba da uradite je da napišete kritiku o hotelu u kome ste odseli: ocenite smeštaj, ljubaznost osoblja, čistoću soba, kupatilo... sve ono što je u hotelu ostavilo utisak na vas. Viđenje hotela ne treba da bude neutralno, nego baš naprotiv, vaše lično, onako kako ste doživeli hotel. Moj savet: potrudite se da vaša kritika ne izgleda kao SMS, već da ima bar desetak ozbiljnih rečenica, koje se mogu nazvati kritikom hotela - u protivnom ćete dobiti loše ocene, tako da vaša kritika neće ući u trku za nagradu (pročitaj pravila nagradne igre).
Važna napomenaU nagradnoj igri mogu učestvovati svi koji govore neki od srodnih jezika sa teritorije ex-Yu - srpski, hrvatski, srpsko-hrvatski i hrvatsko-srpski, bošnjački, crnogorski... i da ne nabrajam dalje, shvatili ste na koje jezike se odnosi. Ukoliko neko želi da napiše kritiku na makedonskom, najbolje bi bilo da je postavi na trivago.bg, zbog sličnosti jezika.
UpozorenjeTrivago ima ozbiljna pravila ocenjivanja kritika - ocenjuje se korisnost kritike, a ne osoba koja ju je napisala, niti da li se nekome ta atrakcija/hotel sviđa (što nema veze sa samom kritikom), niti da li se slaže sa mišljenjem onoga ko je napisao kritiku. Zato nemojte formirati grupe korisnika koji će se međusobno ocenjivati visokim ocenama, bez obzira na kvalitet kritike (čak i kada je kritika očigledno loša, npr. ima samo 1-2 rečenice), jer se to smatra zloupotrebom i takvi korisnici će biti isključeni sa trivaga, a samim tim iće izgubiti pravo na nagradu.
Kada sam prvi put posetila Hanibal park bila sam prijatno iznenađena veličinom i raznovrsnošću sadržaja parka. Iskreno, nisam očekivala tako nešto, jer sam primetila da je Port El Kantaui veštačka i novoizgrađena turistička atrakcija, pa sam mislila da će biti samo nekoliko vožnji (sprava, ili atrakcija - kako li se to već zove :o)))), uglavnom za manju decu, čisto kao deo mnogo veće atrakcije. Ali Hanibal park je više od toga: prilično je veliki i imao je čak i ozbiljan rolerkoster, koji je 2003. zamenjen većim rolerkosterom (a koliko mogu da vidim na internetu, ovaj je i dosta poznat u svetu).
Hanibal park je jedna velika celina, ali suprotno od očekivanog, ne naplaćuje se jedinstvena ulaznica za park - plaća se po vožnji, tako da može ispasti veoma skupo za ljude sa decom, s obzirom da deci nikada nije dosta vožnji. A vožnje su mnogobrojne: klasična vrteška (koja izgleda fantastično noću), puno manjih vožnji za najmlađe, tramboline, dvorci na naduvavanje, poligon za vožnju sa minijaturnim "automobilima" za decu stariju od 5 godina (sa pravim malim semaforima, koji zaista rade, i malim ulicama) itd. Naravno, ima i vožnji koje su prilagođene starijoj deci i odraslima, kao što su hoverkrafti koji izgledaju kao dum-dum autići na vodi, rolerkoster i voz koji ide oko parka i vodi vas kroz istoriju sve do velikog Hanibala.
Arhitektura parka je u skladu sa temom, pa je sve sagrađeno u stilu Kartagine, u slavu Hanibala. Fini restorani i kafići, sa fontanama u rascvetanim baštama nude uobičajenu hranu i piće, po cenama koje su iste kao i svugde u Port El Kantauiju. Ispred glavne zgrade stoji kartaginjanski vojnik - ali pazite, pošto on naplaćuje slikanje sa njim (i to vašim foto aparatom), iako nigde ne stoji takvo obaveštenje. Mi smo imali veoma neprijatno iskustvo sa njim, jer je on zgrabio ruku naše ćerke i nije hteo da je pusti sve dok mu nismo platili koliko je tražio tek POSLE slikanja (i toliko je isprepadao da je skoro počela da plače. Jer smo mi bili predaleko od nje kako bismo uslikali i ceo ulaz). U glavnoj zgradi je mini-klub (besplatan!), gde deca mogu da crtaju, slažu Lego kocke i sl. Još jedna besplatna zabava za decu je na klasičnom igralištu sa ljuljaškama, toboganima i penjalicama.
Pošto je park veliki i ima puno vožnji, bilo bi dobro da planirate dolazak u park kao poludnevnu posetu, koja bi uključivala ručak, ili večeru. Bolje je posetiti park u popodnevnim i predvečernjim časovima, jer su sve vožnje direktno izložene suncu.
Ako volite zabavne parkove, ili imate decu, ovo je lep način da provedete prijatno veče. S obzirom da ne postoji jedinstvena ulaznica za park i da se plaća po vožnji, poseta Hanibal parku može ispasti dosta skupo zadovoljstvo, u zavisnosti od broja vožnji. Zapravo, svi roditelji su se žalili na cene vožnji, jer je teško ne dopustiti deci da probaju svaku vožnju, bar po jednom - što je popriličan trošak, ne računajući sladolede, slatkiše i sokove.
Hanibal park je lako pronaći, čak i ako dolazite iz Susa, a moja preporuka je da tamo odete taksijem, koji nije skup. Vrlo zgodno je blizu još jedne atrakcije - kombinacija malog zoološkog vrta i botaničke bašte, gde se možete slikati sa egzotičnim pticama. Centar Porta je takođe veoma blizu, pa se možete prošetati rivom, kupiti suvenire ili odabrati restoran u kome ćete jesti.
Danas sam prvi put posetila restoran Biber & so. Ovoga puta ne smem da stavim link ka njihovom sajtu, jer ga moj browser prijavljuje kao "reported attack site"...zato ću napisati adresu: Staro sajmište 19. Restoran je toliko zavučen, i da me nisu odveli tamo, sama ga ne bih nikad pronašla. Okolina je malo čudna (ne smem da zamislim kako je tamo noću), jer je okružena nekim drvećem, a nalazi se u, hm, pa, sumnjivom kraju, ali sama zgrada restorana, kao i bašta izgledaju prijatno. Enterijer je izuzetno zanimljiv, sa vrlo kreativnom dekoracijom. Ja sam toliko bila oduševljena dekoracijom da sam napravila baš puno slika, i moraću da ih stavljam u najmanjem formatu, kako bi sve stale u jedan post. Mi smo u restoran došli nešto ranije od uobičajenog vremena za ručak, tako da je bio potpuno prazan, ali se u sledećih sat vremena poprilično napunio, naročito bašta, iako je danas bio jedan od hladnijih dana.
I sada još samo treba da shvatim kako funkcioniše ovo novo editovanje novih postova na Blogger-u, pa da lepo složim tekst i slike...Ali mi nešto baš ne uspeva, mada vidim da je mnogo bolja organizacija negošto je bila do sada. Ali da nastavim o restoranu: sviđa mi se kako je smišljena ograda oko bašte: dovoljno štiti od spoljašnjih dešavanja, a sa druge strane ne deluje opterećujuće za one koji sede u bašti. Ipak, bila sam srećna što smo mi bili unutra, jer mi stolice u bašti ne deluju preterano udobno.
U prizemlju je restoran podeljen na dva dela; u jednom se nalaze stolovi, a u drugom šank i kuhinja. Takođe su i toaleti u prizemlju. Osim ovih običnih stolova ima dva separea, koji nisu mračni, kako to obično biva, već su smešteni kod samih prozora koji gledaju na baštu. Ovo mesto pored samog stepeništa mi ne izgleda baš idealno za intimni stočić za dvoje, s obzirom da konobari stalno idu gore-dole, a i nekako mi izgleda veoma nezgodno što je jedan stepenik baš u visini glave, pa mi se čini da nečije cipele ispred samog nosa mogu poprilično da pokare ceo intimni ugođaj.
A sada malo o toj dekoraciji koja me toliko oduševila. Ako obratite pažnju, primetićete da je svaki detalj namenski rađen i da se tematski i tek kako uklapa u ambijent restorana. Ali, slike govore više od reči, pa zato evo samo nekih od primera
Luster je stvarno kretenski (čak mislim da nije stvarno kristalni), ali se sumanuto uklapa u ceo fazon. Ja lično mislim da originalnost uvek može da se postigne sa malom dozom vrlo odmerenog kiča, ali je bilo i onih koji se nisu složili sa mnom. Ova vrata sa damom i gospodinom su, naravno, vrata od toaleta - pa kako ja da ne komentarišem WC? Meni je to jedna od bitnijih stvari u restoranu :o)
A sada bih mogla da pređem najzad i na prvi sprat, gde se nalazi velika sala. Ograda od kovanog gvožđa je stvarno lepa, i zajedno sa lusterom (hahaha) čini centralni deo sale. Dobra stvar je to što se sa većine mesta može imati pregled šanka i pozora ka kuhinji (da, kuhinja je otvorena i može se videti jedan njen deo, kroz dva otvora u zidu, tako da to daje neku vrstu sigurnosti u higijenu spremanja hrane). Čudno je što je i pored velikog broja prozora sala poprilično mračna, i tu ne pomažu mnogo ni čuveni luster, ni zidne lampe. Ali, bez obzira na to, ta sala mi se jako svidela, a njen izgled možete videti na fotografijama ispod.
Ono što me najviše iznenadilo su stvarno niske cene hrane. Kada kažem stvarno niske, onda zaista mislim da su stvarno niske. Čak su i nenormalno niske za Beograd. Primera radi, teleća čorba košta 70 Dinara. Ne sećam se kada sam poslednji put videla dvocifren broj u jelovniku restorana. Bezalkoholna pića i pivo su ispod 100 Dinara (osim Heineken-a, koje je 140) - preporučujem sok od ceđene pomorandže (nisam videla cenu). Jela sa testeninom (koja spadaju u topla predjela) su sva ispod 400, glavna jela od piletine su ispod 600, a jela po porudžbini su u proseku 600 Dinara. Obično ne spominjem cene ovako detaljno, osim kada me potpuno šokiraju, kao u ovom slučaju. I na kraju, najneverovatniji deo: dnevni meni (važi u periodu od 12-16h), koji se sastoji od supe + glavnog jela + salate + deserta + lepinjice, a postoje tri kombinacije, košta 350 Dinara! U Beogradu je taj novac eventualno dovoljan da se kupi neka bogatija pljeska na kiosku, a vidim da se Pizza Hut ponosno oglašava po bilbordima kako ima "letnju gozbu", gde se za iste pare dobije garlic bread i valjda sok - tako nešto smešno. Ne znam samo za koga je to gozba, možda za decu u Etiopiji? To ni meni ne bi bilo dovoljno...
E, sada, kada sam toliko nahvalila cene, moram da budem veoma objektivna što se tiče hrane. Kao prvo, porcije nisu ogromne, kao što je postao trend u restoranima u Srbiji u poslednjih nekoliko godina, već su sasvim normalne veličine. Što se tiče ukusa i aranžiranja, tu je stvar različita. Pileća supa koju smo jeli je bila bljutava - iako su u njoj bili komadići belog pilećeg mesa i šargarepe, kao i testenina, supa nije imala skoro nikakav ukus. Pokušala sam da popravim stvar dodavanjem soli i bibera, što me je odmah asociralo na ime restorana, ali ni to nije pomoglo, tako da je nisam ni pojela. Čudno je što su salatu i lepinjice doneli daleko pre supe, što je potpuno mediteranski fazon, a mi smo u Srbiji, al' 'ajde...bar je nisu odneli pre glavnog jela, niti su čekali sa supom dok nismo pojeli salatu. Ali smo se zato posle supe dosta načekali za glavno jelo. Pošto nas je bilo desetak, sva jela su bila garnirana na velikim poslužavnicima, tako da samo odokativno mogu da procenim kolike su porcije, ali sam sigurna da su sasvim normalne. Tu je bilo svega, počev od lignji, koje ne podnosim (pa ih samim tim nisam ni takla), pohovanog fileta od soma i dimljene pastrmke, preko piletine sa karijem i pohovane piletine sa susamom, do telećih medaljona sa pečurkama. Ja sam se odlučila za ovo poslednje i dimljenu pastrmku i opet manje zasoljeno - izgleda da je ovo mesto idealno za nekog ko mora da smanji unos soli u organizam. Ali svakako je bolje da je manje slano, nego preslano, i ja sam odlučila da ne dodajem so. Osim što su mogla da budu malo slanija, oba jela su bila veoma ukusna, a medaljoni su bili meki, isprženi baš kao što treba i još uvek topli. Mešana salata je takođe bila lepa, iako su poslolili paradajz (što mrzim), pa i krastavac, a čak je i kupus bio svež, a ne onako "uvenuo", kako najčešće bude u restoranima. Izgleda da salatu i supu i meso ne sprema isti kuvar :o) A lepinjica je stvarno božanstvena.
Osoblje je prijatno i ljubazno i ne nestaje bez traga, kao u nekim drugim restoranima.
Sve u svemu, ovaj restoran je zaista prijatno mesto, a drago mi je što i oni sa plićim džepom mogu sebi priuštiti opuštanje i uživanje u restoranu. U odnosu na cene zaista se dobija najbolja moguća usluga i hrana , čak možda i više od toga.
U junu 2009. godine sam u okviru poslovnog puta posetila Country Club Hotel Babe u Sopotu - nisam noćila u hotelu, već je u pitanju bio poslovni ručak, tako da će se moja kritika bazirati samo na jednom manjem delu sadržaja ovog hotela.
Pogled sa parkinga na bungalove, koji se nalaze iznad glavne zgrade.
Hotelski kompleks je smešten na veoma brdovitom terenu, tako da svako šetanje zahteva malo bolju fizičku kondiciju od prosečne, a šetanje po jakom suncu, kakvo je bilo kada smo mi došli, baš i nije preporučljivo, tako da nismo videli ergelu, koja je mene posebno zanimala, jer je od glavne zgrade do nje potrebno više od 15 minuta hoda. Ne znam zašto, ali sam očekivala nešto sasvim drugačije od onoga što sam videla tamo, zapravo, nisam očekivala da je ceo teren baš toliko brdovit.
Sa parkinga ispred glavne zgrade mogu se videti neki bungalovi-vile, kojih ukupno ima 28. Taj parking je poprilično mali, s obzirom na kapacitet hotela, pa pretpostavljam (samo pretpostavljam, ne znam) da negde postoji još neki parking. Kada smo posetili hotel bio je radni dan, tako da ne mogu da govorim o posećenosti.
Ulaz u glavnu zgradu sa parkinga
Ispod glavne zgrade nalazi se jezerce (veličine bazena) u kome se može pecati. S obzirom da je bilo veoma vruće, na jezercetu nije bilo nikoga. Pored jezerceta se nalaze strme stepenice koje vode ka ergeli.
Pogled sa parkinga na jezerce i stepenice
Lobi hotela izgleda sjajno. Veoma pažljivo izdizajniran svaki detalj, počev od recepcije, čiji je pult urađen u kamenu, kao i bar koji se nalazi malo dalje. Ukusno raspoređene saksije sa rastinjem daju toplinu ovom ultra-modernom prostoru, a pletene fotelje od ratana, koje se nalaze kod bara, deluju veoma udobno. U tom delu se nalazi i kameni kamin, koji prostoriju čini još privlačnijom.
Lobi hotela
Hotelski bar u lobiju
Iako je toga dana bilo veoma toplo, bez najave kiše, terasa nije radila. U stvari, stolovi i stolice su stajali na terasi, ali nije bilo ni jednog suncobrana, tako da je bilo pakleno vruće, što je činilo boravak na njoj nemogućim. Velika šteta, s obzirom da je pogled prelep. Sa terase se vidi i hotelski bazen i deo velike whirlpool kade koja ima nadstrešnicu od pruća. Na bazenu je bilo dosta gostiju, s obzirom na prazninu ostalih prostorija hotela. Ja sam momentalno poželela da se pridružim onima na bazenu, jer je sunce nemilice pržilo na nenatkrivenoj terasi. Da stvar bude još gora, ranije toga dana su imali isključenje vode zbog nekih radova, tako da nije bilo moguće ni oprati ruke, jer je voda koja je izlazila iz slavina bila boje blata.
Pogled sa terase na hotelski bazen
Pogled na sobe iz glavnog lobija
Restoran je bio prazan, ali kao što sam već rekla, bio je radni dan, pa to nije pravi pokazatelj posećenosti, s obzirom da hotel Babe važi za omiljeno izletište Beograđana. Sve u restoranu je napravljeno od punog drveta, ali su oblici jednostavnih i čistih linija (što više odgovara mom ukusu). Nekoliko rustičnih kredenaca ukrašava veoma jednostavnu prostoriju, meni je najzanimljivija bila spravica (takođe u drvetu) koja izgleda kao aparat za gazirane sokove, ali služi za sipanje vina. Prazan restoran deluje pomalo sablasno, naročito zato što svi konobari negde nestanu i nemoguće ih je dozvati. Konobari se pojavljuju tu i tamo, tako da ne mogu baš da kažem da nisu uslužni, ali činjenica da ih nije moguće dozvati u međuvremenu je vrlo nezgodna, pogotovo što sam u jednom trenutku i pokušala da ih pronađem, ali iza vrata iza kojih su nestajali su treštali tako glasni narodnjaci, da nije bilo nikakve šanse da ih dozovem. Služilo nas je troje konobara, od kojih je jedan bio veoma mlad i nepouzdan - nije uspevao da zapamti ništa, tako da smo morali da ga podsećamo po više puta. Izbor hrane u jelovniku je veoma bogat, ima i pristojan izbor divljači, a cene su uobičajene za bolje restorane (ne one najekskluzivnije) u Beogradu, ali s obzirom da se hotel nalazi na nekih 40-ak km od Beograda, cene bi trebalo da budu niže. Hrana je fantastična, porcije su veoma velike, tako da teško ostaje mesta u stomaku za dezert. Vrlo simpatično je što hleb, odnosno loptice od hleba u obliku ruže, donose na posebnom tanjiriću za svakog gosta, na kome uvek stoji i nova činijica nekog mlečnog namaza sa susamom.
Restoran
Zanimljiva spravica za točenje vina :o)
Ono što me neprijatno iznenadilo su cene smeštaja u hotelu. Naime hotel ima 3 zvezdice, ali su čak i specijalne vikend ponude poprilično visoke u odnosu na ono što se dobija - svi sadržaji se dodatno plaćaju, osim dela usluga Relax kluba (bez masaže). Regularne cene noćenja bez doručka su u najmanju ruku stravične, a na to se dodaje i boravišna taksa i doručak (od 550 Din!!!), što izađe na nekih 75 Eur po osobi dnevno, za noćenje+doručak! Da ne spominjem da je potrebno i ručati i večerati, a koliko koštaju dodatni sadržaji, nisam ni pitala.
Sve u svemu, hotel deluje veoma prijatno, jer je sve lepo, novo i čisto, i jedino što ozbiljnije kvari ukupan utisak su cene.
Koloseum i dan-danas predstavlja simbol Rimskog carstva, nedvosmisleno prikazujući svu njegovu veličinu i moć. Niko ko dođe u Rim neće propustiti da vidi Koloseum, to arhitektonski čudo, izgrađeno u 1. veku n.e, toliko veliko da je moglo primi 50.000 gledalaca. Osnova amfiteatra je ovalna, 189 m dugačka i 156 m široka, prečnika 545 m. 48 metara visok spoljašnji zid je izdeljen na 4 nivoa (prizemlje i 3 sprata), pri čemu jesvaki nivo ukrašen arkadama i reljefnim polu-stubovima u dorskom, jonskom i korintskom stilu, dok je poslednji sprat ukrašen manjim otvorima i korintskim pilastrima. Bez obzira na veličinu i broj posetilaca, u slučaju požara, Koloseum je mogao biti ispražnjen za 10 minuta, što je impresivno i za današnje uslove. Podzemna mreža ćelija, hodnika, rampi i liftova, zvana hipogenum, služila je za smeštaj robova i životinja. Posle svih ovih podataka ne čudi što je 2007. godine svrstan među novih 7 svetskih čuda. Za razliku od mnogih amfiteatara koji su građeni na obodima gradova, Koloseum je izgrađen u centru grada, kako bi i bukvalno i simbolički predstavljao srce Rima. Njegovo originalno ime je bilo Amfiteatrum Flavijum (Amphitheatrum Flavium), a ime Koloseum je dobio mnogo kasnije.
Pronaći Koloseum zaista nije problem, čak mi se čini da nekako, kuda god krenete nekim prevoznim sredstvom, kad-tad prođete pored njega. Bukvalno kao u američkim filmovima koji se dešavaju u raznim svetskim metropolama - kada se radnja odvija u Parizu, glavni akter će proći pored Ajfelovog tornja bar dva puta na svakih pola sata, pa isto važi i za Rim i Koloseum, s tim što je ovo drugo zaista moguće. I sama veličina Koloseuma, koji se uz to i nalazi na otvorenom prostoru, nezaklonjen drugim građevinama, upada u oči, pa je prosto nemoguće promašiti ga. A sada sledi nešto sa čime se verovatno mnogi neće složiti, a neki će možda smatrati i huljenjem:
Meni se Koloseum uopšte ne sviđa.
Nije da sam očekivala previše, pa sam se razočarala - ima malo i toga, ali to nije glavni razlog. Ne žalim što sam otišla da ga vidim, ne mislim da je to bilo skroz izgubljeno vreme, jer je to nešto što treba videti - druga je stvar što ja ne znam ni jedan jedini razlog ZAŠTO treba videti Koloseum. Valjda da se uverimo da je to stvarno onako veliko i impresivno kao što podaci kažu...
Colosseum by wili hybrid @flickr
Već mi je i sama spoljašnjost delovala nekako nezanimljivo, ali ako se uzme u obzir da je to pandan današnjim stadionima, onda se može reći da je urađen poprilično lepo i sa mnogo detalja (mada, ni ta tvrdnja mi više i nije tako ubedljiva od kada je napravljen stadion Ptičije gnezdo u Pekingu). A unutrašnjost je tek nezanimljiva! Ja razumem da je zub vremena, potpomognut zemljotresima, učinio svoje, ali unutrašnjost je zaista gola i siromašna. Nije baš ni najjasnije kako su izgledale te tribine, jer se svugde nalaze nakakvi zidovi (valjda je to neka potpora za drvenu konstrukciju tribina, šta li) osim par redova golih kamenih stepenika, a na mestu gde je bio drveni pod arene sada zjapi velika rupa u kojoj se naziru neki zidovi nekih prostorija. Kretanje po unutrašnjosti Koloseuma je prilično ograničeno, uglavnom iz bezbednosnih razloga, i ne ostavlja puno prostora za razgledanje. Ne postoje čak ni pokušaji da se nekako, putem slika, maketa, ili nekih drugih informacija posetiocima dočara nekadašnji izgled Koloseuma. Sve u svemu, ceo taj prizor zahteva isuviše mašte da bi se zamislilo kako je sve to izgledalo - nije da mi mašta nedostaje, ali mesto ne pruže nikakvu inspiraciju. I sada sam došla do glavnog razloga zašto mi se Koloseum nije svideo - bez obzira na veličinu, značaj i arhitekturu, ovo istorijsko mesto nema nikakvu atmosferu. Ne postoji "ono nešto" što se može osetiti među zidinama tvrđava, ni ona energija koju odaju neki drevni hramovi, ni mistika nekih starih građevina, ni uzvišenost nekih svetih mesta... Ništa! A možda je tako i bolje, s obzirom da je Koloseum služio za gladijatorske borbe i krvave spektakle, kao što su egzekucije, lov i slične gadosti i perverzije, koje su za rezultat imale smrt, smrt i samo smrt, što je izgleda bio jedini način da se zadovolji tadašnji devijantni ukus stanovnika Rima. Procenjeno je da je oko 500.000 ljudi i 2.000.000 divljih životinja ubijeno u raznoraznim "igrama" i spektaklima u Koloseumu - ne smem ni da zamislim jezu koju bi uzrokovala atmosfera proistekla iz svog tog nasilja! Ja ne volim takva mesta, zato i nisam uopšte otišla da posetim Alkatraz, kada sam bila u San Francisku.
Na mene Koloseum nije ostavio neki poseban utisak. Za mene je to bilo mesto koje sam posetila jednom i na koje nemam više želju da odem ponovo. Iako sve činjenice govore protiv onoga što ja osećam prema ovom mestu, ipak jedna stvar govori meni u prilog: ako pažljivije pogledate, shvatićete da tamo i nema bog-zna-šta da se slika. Pogledajte samo slike koje možete naći na internetu - sve su iste.
Ipak, nisam protiv posete Koloseumu, samo ne mogu da smislim ni jedan iskreno ubedljiv razlog za.
Restoran Peking je prvi i najstariji kineski restoran u Beogradu. Kada sam gledala web site ovog restorana, iznenadila sam se kada sam videla da ima 4 zvezdice. Otkad pamtim ovaj restoran (a sećam ga se otkad je otvoren), hrana nije bila baš dobra, čak ni kada je bio jedini kineski restoran u gradu, a kamo li otkad su se pootvarali drugi kineski restorani u Beogradu, koji su ga potukli i kavlitetom, i ukusom, i cenama. Dobro, mislila sam da su se možda stvari promenile na bolje za poslednjih 15 godina - na kraju krajeva, nisam tamo bila od 1995. godine. Međutim, pogrešila sam...
Pre nekoliko dana sam bila pozvana na ručak povodom ispraćaja jedne dame koja je odlazila iz Srbije. Jedva sam čekala da vidim promene i novitete u restoranu Peking, jer su me sve one silne nagrade i kategorizacija od 4 zvezdice navele da pomislim da su se stvari bitno popravile od moje prethodne posete, pogotovo u današnje vreme, kada Beograd ima toliko mnogo kvalitetnih kineskih restorana sa umerenim cenama, pored toga i restorane koji nude ostalu azijsku kuhinju.
Prvi utisak? E TO je bio utisak! Bolje rečeno, šok. Iako je restoran Peking gotovo na uglu sa Knez Mihailovom, našom najlepšom i najuređenijom ulicom, ulaz je izgledao kao da pripada nekom davno napuštenom restoranu. Na trenutak sam pomislila da je to možda ulaz za isporuku namirnica u kuhinju, i da postoji neki drugi ulaz za goste - ali nije bilo drugog ulaza.
I unutrašnjost restorana je bila podjednako razočaravajuća. Nije baš da je ružno, ali kompletan nameštaj, dekoracija i rasveta godinama nisu menjani (a kod lustera moram da dodam i da nisu očišćeni) - a čak se usuđujem da kažem da mislim da je sve isto kao što je bilo otkad je restoran otvoren, što je bilo krajem sedamdesetih, ili početkom osamdesetih. To je stvarno velika šteta, jer se vidi da je nameštaj veoma kvalitetan, ali jako izanđao, i da bi mu manja intervencija, zapravo samo prelakiravanje i menjanje tapacirunga pomoglo da sine starim sjajem. U restoranu ima i više sjajnih primeraka vaza i porcelanskih statua, ali su sve pogurane po nekim mračnim ćoškovima, gde samo skupljaju prašinu (u velikim količinama). U sali na prvom spratu, ono što najviše upada u oči, su zapravo odvratno prljavi i ružni plastični buketi na svim stolovima. Ne samo da su potpuno suvišni, nego mogu i da vamupropaste apetit, ako ih gledate dok jedete. Morali smo da zamolimo konobara da ga skloni sa našeg stola, jer su ti prljavi listovi upadali u hranu.
A hrana... šta mogu da kažem? Nije loša, ali nije ni ništa posebno, iako trenutno imaju nekog čuvenog gostujućeg šefa kuhinje iz Kine. Pirinač je bio stvarno užasan! Bio je potpuno neprihvatljiv, a moram da naglasim da sam ja tu bila u društvu ljudi koji su iz Azije, što znači da svakodnevno jedu pirinač, tako da ako mislite da ja i nisam neki autoritet za pirinač, onda bar oni sigurno znaju šta valja a šta ne. Kada je šef kuhinje lično došao da nas pita kako nam se svidela hrana, bilo nas je sramota da mu kažemo za pirinač. Kako je uopšte moguće da on ne zna koliko je pirinač loš? Povrh svega, pirinač je tako rastresit, da ga je nemoguće jesti štapićima. U poređenju sa drugim kineskim restoranima u Beogradu, porcije su premale, a cene previsoke.
Osoblje je ljubazno i pristojno, ali ih je ponekad teško naći - ako odu, nemojte ni pokušavati da ih nađete, jedino što možete da uradite je da ih sačekate da se vrate.
Ne preporučujem ovaj restoran nikome, čvrsto stojim iza svog stava da bi morale da se naprave krupne promene u ovom restoranu, kako bi postao konkurentan i prijatan.
Boravak u hotelu Hammamet Beach je moj najlepši boravak u Tunisu, baš zahvaljujući samom hotelu. To je bio moj drugi boravak u Tunisu i poučena iskustvom od prethodne godine, ali i onim što sam čula od drugih koji su letovali u Tunisu, tražila sam hotel od četiri zvezdice. Međutim, prijateljica koja je u to vreme imala svoju turističku agenciju, preporučila mi je hotel Nozha Beach sa tri zvezdice, uveravajući me da je hotel proveren i da je zaista dobar. Pristali smo nakon kraćeg ubeđivanja i uplatili aranžman za kraj avgusta.
Put je prošao prijatno (JAT začudo nije kasnio) i na aerodrom smo stigli u predviđeno vreme, gde nas je sve čekala vodič iz Srbije koja je radila za lokalnu agenciju. Ukrcali smo se u autobus nakon prebrojavanja i deklarisanja ko pripada kojoj agenciji. Putnici su razvoženi po svojim hotelima, a onda je autobus ušao kroz kapiju hotela Hammamet Beach i vodič nam je rekla da se spremimo, jer je to naš hotel. Mi smo se tog momenta sledili, jer smo shvatili da smo, umesto u predviđeni, stavljeni u neki drugi hotel sa tri zvezdice. Vodič nam je samo kratko saopštila da je došlo do promene u poslednjem trenutku. Sada moram da napravim malu digresiju i objasnim u čemu je problem sa hotelima u Tunisu: hoteli sa 4 zvezdice su sigurno dobri i ne možete nikako pogrešiti ako izaberete neki takav - vrlo su luksuzni, sobe su lepe, hrana je raznovrsna i imate sve što vam treba. Sa druge strane, hoteli sa tri zvezdice su prava lutrija - očigledno da tu već postoji neka pometnja u standardizaciji hotela - jer nikada ne znate da li ćete upasti u lep i pristojan hotel, ili ćete provesti svoj odmor u nekoj ruini. Zbog toga smo mi krenuli da paničimo istog momenta i da spopadamo vodiča tražeći objašnjenje za ovo nenajavljeno premeštanje, sve dok nam ona nije rekla da smo, zapravo imali sreće i da je ovo čak i bolji hotel, ali ako ne budemo zadovoljni da će videti da nas nekako ipak prebaci u prvobitno planirani hotel. Kada smo stigli na recepciju, rekla nam je vrlo tiho da onaj drugi hotel, zbog svoje arhitekture izgleda "pomalo socijalno", u šta smo se i mi kasnije uverili kada smo iz radoznalosti prošetali do njega.
Recepcija je bila simpatična, lepo uređena i poprilično svetla, ali smo mi i dalje sa zebnjom iščekivali da vidimo sobu. Ljubazni portir nam je poneo stvari do naše sobe i kada smo stigli tamo ja sam prvo uletela da vidim kupatilo - ono što stvarno ne mogu da podnesem je zapušteno i staro kupatilo po hotelima. To mi se toliko gadi, da je u stanju da mi upropasti ceo odmor. Srećom, kupatilo je bilo u redučak je imalo i slatke pločice. Čula sam kako muž i ćerka radosno komentarišu sobu i kada sam ušla u sobu videla sam preslatku sobu ukrašenu čuvenim nabulskim pločicama, koje su čak bile i po krevetu. Dečji krevetac je bio sav u pločicama i izgledao kao mali krevet iz 1001 noći. I bračni i dečji krevet su bili veoma udobni. Naša soba je gledala na unutrašnjost dvorišta i druge sobe, koje su formirale pravougaonik, pa pogled nije bio neki, ali to nama ionako nije bilo važno, jer nam je soba služila samo za spavanje, tako da nismo imali potrebu da doplaćujemo za "pogled na more". Čak smo i zbog toga mogli da držimo noću otvorena vrata od terase, jer ne volimo da uključujemo klima-uređaj u prostoriji u kojoj spavamo. Jedini problem koji smo zbog toga imali je jedna dosadna i potpuno zbunjena mačka koja nam je stalno ulazila u sobu i nikako nismo mogli da je se otarasimo, iako u sobi nismo imali nikakvu hranu, pošto nema frižidera. Tek posle nekoliko dana sam shvatila u čemu smo grešili - potpuno smo smetnuli s uma da smo u Tunisu i da shodno tome i mačka "govori" arapski, a ne srpski: naše "šic" neodoljivo podseća na zvuk koji oni prave kada dozivaju mačku! :o)
Veoma ljubazne i vesele sobarice su čistile sobu svaki dan i čak su nam stalno menjale peškire (za peškire mi nikako nije jasno zašto). Naše pidžame su aranžirale u najrazličitijim oblicima, što je bilo veoma simpatično, čak su i ćerkinog medu za spavanje uspele da uklope u njen "pidžama-aranžman". Zidovi sobe su dovoljno debeli da ne čujete svaki šušanj iz susednih soba, ali ako neko krene da urla i bije ženu, kao što je uradio jedan gost, koji je bio nekoliko soba od nas - e, onda se ori ceo hotel! Suvišno je spomenuti da je dotični bio "zamoljen" da već sutradan napusti hotel.
Hotel Hammamet Beach je star hotel, koji je izgrađen kao hotel od 4 zvezdice, ali vlasnicima hotela u Tunisu se više isplati da sagrade novi hotel, nego da renoviraju stari - u stvari, tako i nastaju hoteli od 3 zvezdice, jer se tamo sve pravi po visokim standardima. Ovo je jedan od retkih hotela koji se svake godine po malo renovira, tako da je u veoma dobrom stanju. Verovatno je jedan od razloga zbog koga vlasnik posebno voli ovaj hotel i taj što ovaj hotel ima zaista impresivan park. Naime, vlasnik hotela je prvo dao da se projektuje park i da se posade palme, pa je tek onda započeto sa gradnjom hotela, tako da hotel ima fantastično i bujno zelenilo, a nama je bio omiljeni "tunel od palmi" kroz koji smo svaki dan prolazili.
Ono što je zanimljivo je da pored teniskih terena, otvorene diskoteke i mini-golfa, hotel ima i svoju ergelu, tako da se možete relaksirati i jahanjem. Ima i dva bazena, zatvoreni i otvoreni, a pored otvorenog bazena se nalazi bar, štand sa palačinkama i bina za predstave. Malo dalje od bazena je i terasa sa dnevnim restoranom, koji ima predivan pogled na more. Hotel ima i tzv. maorski kafe, teretanu, saunu i salon za masažu, ali mi te usluge nismo koristili. Plaža koja pripada hotelu je prilično čista i ima velike suncobrane, a dovoljno je velika za sve goste hotela, mada morate poraniti ako želite da uhvatite neko bolje mesto. Dobra stvar je što svoje stvari, peškire i slično, možete slobodno ostaviti na plaži i tako sačuvati svoje mesto i za kasnije, posle ručka, jer tamo ne kradu takve stvari, a i više puta dnevno plažom prolazi policajac na konju, tako da je bezbednost na veoma visokom nivou (a najbolje je što policajac uvek hoće da stane ako želite da pomazite konja). Ležaljke na plaži se naplaćuju i, naravno, duplo su jeftinije nego u hotelima sa 4 zvezdice. Vrlo je čudno što ma koliko kopali po pesku, ne možete naći ni jednu jedinu školjku - kažu da je pesak na plažama donet iz Sahare...
Osoblje hotela je sjajno. Iako rade po ceo dan, bez slobodnog dana (za 15 dana, koliko smo tamo proveli, stalno su radili isti ljudi), svi su ljubazni, uslužni i mahom nasmejani. Animatori praktično nemaju radno vreme, jer od ujutru tokom celog animiraju goste raznim organizovanim sportskim aktivnostima, od aerobika, preko raznih "takmičenja", do igranja beach volleyball-a, a uveče je udarni termin za animaciju, kada priređuju poseban program, i na kraju odvode goste u diskoteku do sitnih sati. I pored svega toga oni uspevaju da budu nasmejani i veseli i da zapamte gostima imena, ili da im bar daju neki simpatičan nadimak, pošto ne mogu da izgovore baš sve (naročito naša imena, hahaha). Večernja animacija započinje programom za decu, koji je sjajan i toliko ih izmori da posle spavaju kao bebe :o) a nastavlja se programom za odrasle, koji uključuje neku vrstu predstave, ali je uglavnom vrlo interaktivna, pa su gosti najčešće uključeni u sve što se dešava na bini.
Kuvar koji je preko dana pravio palačinke pored bazena toliko je voleo decu, da je roditeljima pravio probleme sa prepunjenim palačinkama, jer je namigivao deci i smeškajući se sipao čokoladu, orahe, sirupe i ostale stvarčice, dokle god su deca klimala glavom, bez obzira koliko su roditelji vikali "ne" i "stani". Naravno, punjenje iz tih palačinki je završavalo svugde po terasi i oko bazena, ali nekako je uvek bilo dovoljno brzo očišćeno da ne smeta.
Zaprepašćujuće je koliko su svi vredni i ljubazni s obzirom na to koliko rade, ali prosto tako moraju, jer sezona traje 6 meseci, i većina njih samo tada ima posao. Koliko oni naporno rade najbolje ilustruje primer konobara iz pansionskog restorana, koji je bio toliko umoran, da smo jedan dan mislili da će se srušiti, jer smo ga videli da je bukvalno zaspao na nogama, ali je i pored toga nekako uspevao da se brzinom svetlosti stvori pored nas sa čistom viljuškom, kada bi naša ćerka oborila svoju (pre nego što mi uspemo da podinemo onu što je pala). Mi smo imali uplaćen polu-pansion, tako da smo ručali u restoranu na terasi hotel, jedinom koji je, osim ovog pansionskog, postojao u hotelu, ali pretpostavljamo da je bilo dosta gostiju koji su imali i pun pansion, pa je naš konobar sigurno bio tu i u vreme ručka.
Jedinu neprijatnost koju smo imali, a koju ipak moram da pomenem, je bila od strane konobara u restoranu na terasi. Naime, mi smo svakog dana sedeli u sektoru konobara koji nam je bio simpatičan, ali tog dana u tom delu nije bilo mesta, pa smo seli u drugi. Pošto nas je taj drugi konobar uporno ignorisao neko duže vreme, ja sam ga pozvala. Poučena iskustvom od prethodnog letovanja u Tunisu (kada sam shvatila da oni uopšte ne znaju engleski), ponela sam mali rečnik fraza za turiste na francuskom, jer je moj francuski odavno "zarđao", pa mi je bila potrebna dodatna pomoć (moj suprug ga ne govori). Pogledala sam u priručnik i pronašla samo jedan izraz za konobara - "garcon". Kada sam izgovorila tu reč, konobar koji nas je do tada tretirao kao da smo nevidljivi je pritrčao urlajući iz sveg glasa na arapskom i stao je kod našeg stola nastavljajući toliko da se dere, da nam se dete isprepadalo. Ne znam šta nam je sve rekao, ali kada neko viče na arapskom, to zvuči kao da vas najstrašnije psuje. Situacija je bila još neprijatnija, jer su svi gosti u restoranu prestali da jedu i gledali u nas. Nama nije preostalo ništa drugo, nego da mu uzvratimo istom merom na srpskom i da se pokupimo, i onako poniženi, sa sve gladnim detetom, odemo pravo na recepciju. Tamo smo, besni zbog takvog bezobrazluka, zahtevali da razgovaramo sa menadžerom i da se žalimo zbog incidenta. Izbezumljena recepcionerka, koja je bila šokirana onim što se desilo, odmah je pozvala menadžera na mobilni, koji se stvorio u hotelu u roku od nekih 40-ak minuta (iako je imao slobodan dan). Ono što je nama bilo najčudnije je da se glas o tome proširio među osobljem hotela takvom brzinom da nas je posle desetak minuta pozvao barmen iz bara u holu hotela (gde, uzgred budi rečeno, nikada nismo sedeli, jer je unutra, a ne na terasi) i častio voćnim koktelima koji su bili ukrašeni kao za Del Boja, uz napomenu da "ako nas je ikada nečim uvredio, moli da mu oprostimo" - a mi smo ga tada prvi put videli. Tu su se pojavili i još neki likovi iz hotela koji su nam se odjednom smeškali u prolazu (a mi pojma nismo imali ko su oni), i to je tako trajalo sve dok nije došao menadžer. Menadžer je bio izuzetno ljubazan prema nama, izvinjavao se hiljadu puta, i toliko je bio odlučan u nameri da kazni nevaspitanog konobara, da smo na kraju morali da ga molimo da ga ne otpusti, nego samo da mu skrene pažnju da je takvo ponašanje nedopustivo i da bi trebalo da nam se izvini. Kada smo završili razgovor sa menadžerom, negde na pola puta ka plaži, presreo nas je prestravljeni animator, koji nas je tražio da nam se izvini u ime onog konobara, i da objasni "nesporazum", a u stvari da moli da ne tražimo da mu daju otkaz. A "nesporazum" je ispao zato što Tunižani smatraju francuski izraz "garcon" uvredljivim, jer su ih nekada, za vreme kolonizacije, Francuzi tako omalovažavali (isto kao što su za vreme ropstva u Americi tamnopute robove oslovljavali sa "boy"). Naravno, mi to nismo mogli da znamo, jer se taj izraz, koji zaista znači "dečko/dečak", na francuskom koristi i za konobara. Sutradan smo sa zebnjom otišli u restoran na terasi (pošto nismo imali izbora), a ta zebnja se vrlo brzo pokazala kao opravdana. Pažljivo smo seli u sektor kod "našeg" konobara, koji je, čim nas je video, istrčao sa nekom fenomenalnom salatom sa maslinama i ko-zna-čime još, i počeo da nam se zahvaljuje što smo njegovog kolegu poštedeli otkaza. Izvinio nam se zbog njegovog ponašanja, napominjići da se to neće ponoviti i onda pitao da li dozvoljavamo i da nam se on lično izvini, jer bi mu to mnogo značilo. Majko mila! Da smo mogli da pretpostavimo šta će se desiti, rekli bismo da ne želimo ni da nam se približava, a kamo li da nam se izvinjava - na žalost, nismo mogli ništa slično ni da sanjamo, pa smo rekli da je to u redu. Čim mu je naš konobar dao znak, ovaj je krenuo sa vrata restorana ka nama i negde na pola puta (do nas je bilo nekih 10-ak metara) bacio se na kolena i tako nastavio do nas, udarajući se po glavi i čupajući kosu, a sve to uz ispuštanje nekih čudnih zvukova. Mi smo bili užasnuti i nismo znali šta da radimo (naravo OPET je ceo restoran buljio u nas!), moj muž je pokušavao da ga podigne, da prestane da nas još više blamira, a vrhunac je bio kad je ovaj pokušao da mom mužu poljubi stopala! E, tad sam već i ja priskočila da ga dižem, pa je i ovaj naš konobar shvatio da je to prevršilo svaki meru i sklonio ga od nas. Preseo nam je i taj ručak, ali se barem takvo nešto više nije ponovilo.
Kada su u pitanju hrana i piće, razlika između hotela sa 4 zvezdice i ovog hotela je u tome što umesto dve supe, za večeru imate samo jednu, a umesto 15 jela, možete da birate između "samo" 10 različitih jela. Isto je bilo i za doručak: pored obilja svežeg voća, kafe, čaja, voćnih jogurta sa nekoliko različitih ukusa, jaja na više načina, jedina razlika je bila što je bio nešto manji (ali i dalje dovoljan) izbor suvomesnatih proizvoda, a umesto 5 vrsta cerealija (žitarica) bile su tri itd. Zapravo, raznovrsne i ukusne hrane je bilo na pretek, tako da odrasli ljudi komotno mogu da doručkuju malo kasnije i večeraju malo ranije, bez ikakve potrebe za ručkom. Svako veče je bio drugi izbor od tri nacionalna tunižanska jela koja su kuvari spremali na licu mesta, što je bilo veoma atraktivno, ali je i uzrokovalo duge redove svih koji su želeli da ih probaju, dok je švedski sto nudio raznovrsnu evropsku (mahom francusku) kuhinju koja je obuhvatala sve vrste mesa i ribu, francusko pecivo, variva i obilje maslina. Jedino čega nedostaje u Tunižanskim hotelima je sveže povrće - jedino sveže povrće koje sam ja videla u tri hotela, ne računajući neku jadnu salatu, koja je služila isključivo za dekoraciju, bio je paradajz, koji naša ćerka mrzi. Zapravo, ona ga toliko mrzi da smo svako veče morali bukvalno da je moljakamo toliko puta, da je na kraju prišao konobar koji je stalno bio u našem sektoru i rekao joj: "Eat PARADAJZ, it's good for you!"Mi smo umrli od smeha, a našu ćerku je toliko postidelo što je čak i on naučio da kaže paradajz na srpskom, da je počela malo manje da se nećka.
Hotel je smešten između Hamameta i Nabula, tačno na pola puta, tako da je do oba grada udaljenost podjednaka i, što je najvažnije, veoma su blizu. Taksi je vrlo jeftin, čak i za naše shvatanje, tako da se isplati. Ako neko želi malo "avanture", može da proba da putuje vozom (mi nismo želeli zbog deteta), čije je stajalište tačno preko puta hotela (između je ulica). Osoblje hotela, zapravo ceo sistem poslovanja tunižanskih hotela je takav, čini sve da što više vremena provedete u kompleksu hotela. U hotelu je sve skuplje nego u restoranima i kafićima u gradu, ali je u hotelu od 4 zvezdice sve dva puta skuplje nego u hotelu od 3. Od atrakcija treba videti Medinu u Hamametu, i pijačni dan u Nabulu.
Dobro je znati da deca do 12 godina dobijaju besplatan boravak u hotelu i imaju svoj krevet i hranu, ukoliko su u pratnji dve odrasle osobe. Postoji i mini-klub koji je namenjen zabavljanju dece pod nadzorom, ali to nije klasično čuvanje dece. Na žalost, ako dete ne priča neki od svetskih jezika, teško će se uklopiti. Hotel ima i svoj parkić sa toboganom, klackalicama i ljuljaškama, koji je okružen rastinjem, tako da ima i dosta hlada.
(Ovo je moj autorski tekst, prenesen sa web portala trivago)
Kada smo došli do ulice, pokušavali smo da se snađemo na mapi i gotovo smo prošli pored poznatog pozorišta, ne primetivši ga, ali neobično velika masa ljudi nam je delovala sumnjivo, pa smo zagledali pažljivije i prepoznali zgradu. Prvo što sam pomislila bilo je da je to čuveno zdanje u prirodi nenormalno malo i usko. Ja nisam mogla da prestanem da se čudim kako je moguće da ta ista zgrada na TV-u može da izgleda mnogo, mnogo veće nego u stvarnosti (čak sam pomislila da smo greškom došli do nekog sporednog ulaza, koji je replika "onog pravog"). Ali nismo pogrešili - to je bilo TO. U redu, ono što je učinjeno, učinjeno je, tako da smo pokušali da pronađemo neke poznate otiske na pločniku i tu nas je čekalo razočaranje broj 2 - samo nekoliko prepoznatljivih imena. Ostalo su bila imena nekih praistorijskih glumaca, za čije prepoznavanje je verovatno potrebno veoma temeljno znanje o istoriji kinematografije. 
