Odrasla sam na Diznijevim filmovima i, čak i sada, uvek su mi podjednako zabavni. Zato kada mi se pružila prilika da posetim prvi i originalni Diznilend na svetu, nisam smela da je propustim ni po koju cenu. To je bilo davne 1991. godine, na kraju mog boravka u SAD-u, u okviru studentske razmene, kada smo se vraćali kući iz San Franciska, i imali smo samo 2 dana za obilazak LA. S obzirom da smo svi bili stari bar po 21 godinu, jedan član grupe se žestoko opirao, odbijajući da "gubi vreme na detinjarije", ali pošto je bio nadglasan (u to vreme je demokratija bila veoma popularna stvar u studentskim krugovima), morao je da pođe sa nama, uz ogromne količine gunđanja i zanovetanja, posebno iritiran mojom ushićenošću i poletom.
Photo by merkat (Tomorrowland)
Bilo je veoma lako shvatiti da se približavamo okolini Diznilenda - sve privatne kuće su imale travnjake uređene u Dizni-stilu, sa ukrasnim grmovima pažljivo ošišanim u obliku Diznijevih junaka, dok su restorani i prodavnice imali imena po crtaćima, uz odgovarajući enterijer. Parking je bio jako sladak - parking mesta nisu bila obeležena onom odvratnom kombinacijom slova i brojeva, već su bila obeležena kombinacijama boja i Diznijevih likova, tako da i jedan trogodišnjak može da zapamti gde je parkiran auto (što je verovatno, posle cele one gungule u Diznilendu, često i presudno za pronalaženje auta).
Photo by merkat
Pošto je bio kraj maja i radni dan, nije bilo gužvi i redova na šalterima za prodaju karata. Naš kolega je još uvek nezadovoljno mrmljao sebi u bradu, ljut što je morao da plati 30 Dolara za "Magični pasoš", ali kada je prošao glavnu kapiju i ugledao travnjak dobrodošlice sa cvećem koje je formiralo Mikijevu glavu, njegovo lice je naglo promenilo izraz i on se bukvalno istopio! Od tog mesta, pa na dalje, on je prvi trčao da uđe na vožnje (atrakcije) i čak je želeo da vidi atrakciju koja je očigledno bila namenjena onim najmlađim posetiocima (odlučili smo da mu udovoljimo, pa smo morali da se vozimo čamčićima i gledamo lutke kako pevaju "Small World").
Mainstreet kolaž by DisneyKrayzie @flickr
Onog trenutka kada uđeš u Main Street (Glavnu ulicu), čarolija te potpuno obuzme. Malene kuće koje prepoznaješ iz bajki u sebi kriju puno iznenađenja. U njima se mogu naći prodavnice sa poklonima i suvenirima, restorani i atrakcije kao što je Main Street Penny Arcade, gde se za 1 Cent mogu gledati stari Diznijevi crtaći (ja sam uživala u crtaću "Parobrod Vili") - ovo je jedina atrakcija koja se dodatno plaća (ali je to veoma simboličan iznos i deo je autentičnosti).
Photo by coconut wireless @flickr
Prva atrakcija u koju smo ušli je bila "Snežanine strašne avanture" i bila je zaista strašna za trogodišnjeg švrću koji je sedeo ispred mene i krio se kod mame svaki put kada se pojavi zla kraljica. Sledeća atrakcija je bila "Let Petra Pana" koja me jako obradovala (iako je uglavnom za manju decu) jer daje osećaj pravog leta iznad Londona.
Photo by coconut wireless @flickr Photo by Joe Penniston @flickr
Ostale atrakcije su bile "primerenije" za odrasle; u stvari, htela sam da kažem da mi nismo bili jedini odrasli bez dece koji su uživali u atrakcijama, ali s obzirom da smo bili skroz podetinjili, nije nam uopšte smetalo da idemo i na atrakcije koje su očito namenjene za mališane - dobro, na one na koje nas "merač visine" nije sprečio da uđemo. (Da razjasnim: sve te atrakcije imaju dovoljno velika sedišta u vozilima koja prevoze, jer ne možete pustiti malo dete samo ;o)))
Photo by Joe Penniston @flickr Photo by Joe Penniston @flickr Photo by steve-stevens @flickr
Photo by steve-stevens @flickr
Van letnje sezone radno vreme je kraće i mi, na žalost, nismo imali dovoljno vremena da posetimo sve atrakcije. Bili smo jako tužni kada smo shvatili da nećemo uspeti sve da vidimo, uprkost tome što se ceo dan nismo zaustavljali, čak ni da jedemo (jednostavno smo od svog uzbuđenja zaboravili da bi trebalo i da jedemo). Otrčali smo do gift-šopova koji su bili krcati posetiocima sa istim namerama kao i mi uspeli da kupimo tek nekoliko sitnica.
Otišli smo iz Diznilenda tužni što nismo uspeli da obiđemo sve atrakcije, ali srećni što smo imali priliku da budemo deo prave magije i ponovo osetimo kako je to biti dete.
Jednodnevna ulaznica je u to vreme koštala 30 Dolara, što smatram više nego razumnom cenom, s obzirom da su sve vožnje i atrakcije besplatne. Da ni ne spominjem činjenicu da ćete se osećati kao da ste ušli u neki drugi svet, za koji ste mislili da postoji samo u vašoj mašti. Takođe postoje i trodnevne karte (sada znam i zašto), po povoljnijoj ceni, kao i ostali popusti, koje vredi proučiti - znajući da 1991. god, kada je bilo mnogo manje atrakcija nego danas, jedan dan jednostavno nije bio dovoljan da se sve obiđe. Ukoliko odsedate u Diznijevom hotelu, ulaz u Diznilend je besplatan.
Snalaženje po Diznilendu je veoma lako i jednostavno, sa ili bez mape (koja se dobija uz ulaznicu), jer posvuda ima putokaza, koji vas vode u željenom pravcu. Mislim da je najbolje prvo se provozati Dizni vozom, kao što smo mi uradili, i pogledate ceo zabavni park, pre nego što donesete odluku o vašoj ruti.
Photo by merkat
I još jedna napomena: ma koliko se ovaj mač u kamenu mrdao, nećete ga izvući! ;o)))
ijaoooo blago vama! ja obećajem klincima odlazak već sto godina, pa ništa...bit će jedan dan!
Na žalost, ovo je bilo davno, a ni ja moju ćerku nisam još odvela ni u onaj u Parizu (koji nam je najbliži). Svakako, nikad nije kasno, pa makar i kao skroz odrasli - tamo čovek lako podetinji :o)