Restoran Peking, Beograd

Restoran Peking je prvi i najstariji kineski restoran u Beogradu. Kada sam gledala web site ovog restorana, iznenadila sam se kada sam videla da ima 4 zvezdice. Otkad pamtim ovaj restoran (a sećam ga se otkad je otvoren), hrana nije bila baš dobra, čak ni kada je bio jedini kineski restoran u gradu, a kamo li otkad su se pootvarali drugi kineski restorani u Beogradu, koji su ga potukli i kavlitetom, i ukusom, i cenama. Dobro, mislila sam da su se možda stvari promenile na bolje za poslednjih 15 godina - na kraju krajeva, nisam tamo bila od 1995. godine. Međutim, pogrešila sam...

Pre nekoliko dana sam bila pozvana na ručak povodom ispraćaja jedne dame koja je odlazila iz Srbije. Jedva sam čekala da vidim promene i novitete u restoranu Peking, jer su me sve one silne nagrade i kategorizacija od 4 zvezdice navele da pomislim da su se stvari bitno popravile od moje prethodne posete, pogotovo u današnje vreme, kada Beograd ima toliko mnogo kvalitetnih kineskih restorana sa umerenim cenama, pored toga i restorane koji nude ostalu azijsku kuhinju.

Prvi utisak? E TO je bio utisak! Bolje rečeno, šok. Iako je restoran Peking gotovo na uglu sa Knez Mihailovom, našom najlepšom i najuređenijom ulicom, ulaz je izgledao kao da pripada nekom davno napuštenom restoranu. Na trenutak sam pomislila da je to možda ulaz za isporuku namirnica u kuhinju, i da postoji neki drugi ulaz za goste - ali nije bilo drugog ulaza.

I unutrašnjost restorana je bila podjednako razočaravajuća. Nije baš da je ružno, ali kompletan nameštaj, dekoracija i rasveta godinama nisu menjani (a kod lustera moram da dodam i da nisu očišćeni) - a čak se usuđujem da kažem da mislim da je sve isto kao što je bilo otkad je restoran otvoren, što je bilo krajem sedamdesetih, ili početkom osamdesetih. To je stvarno velika šteta, jer se vidi da je nameštaj veoma kvalitetan, ali jako izanđao, i da bi mu manja intervencija, zapravo samo prelakiravanje i menjanje tapacirunga pomoglo da sine starim sjajem. U restoranu ima i više sjajnih primeraka vaza i porcelanskih statua, ali su sve pogurane po nekim mračnim ćoškovima, gde samo skupljaju prašinu (u velikim količinama). U sali na prvom spratu, ono što najviše upada u oči, su zapravo odvratno prljavi i ružni plastični buketi na svim stolovima. Ne samo da su potpuno suvišni, nego mogu i da vam upropaste apetit, ako ih gledate dok jedete. Morali smo da zamolimo konobara da ga skloni sa našeg stola, jer su ti prljavi listovi upadali u hranu.

A hrana... šta mogu da kažem? Nije loša, ali nije ni ništa posebno, iako trenutno imaju nekog čuvenog gostujućeg šefa kuhinje iz Kine. Pirinač je bio stvarno užasan! Bio je potpuno neprihvatljiv, a moram da naglasim da sam ja tu bila u društvu ljudi koji su iz Azije, što znači da svakodnevno jedu pirinač, tako da ako mislite da ja i nisam neki autoritet za pirinač, onda bar oni sigurno znaju šta valja a šta ne. Kada je šef kuhinje lično došao da nas pita kako nam se svidela hrana, bilo nas je sramota da mu kažemo za pirinač. Kako je uopšte moguće da on ne zna koliko je pirinač loš? Povrh svega, pirinač je tako rastresit, da ga je nemoguće jesti štapićima. U poređenju sa drugim kineskim restoranima u Beogradu, porcije su premale, a cene previsoke.

Osoblje je ljubazno i pristojno, ali ih je ponekad teško naći - ako odu, nemojte ni pokušavati da ih nađete, jedino što možete da uradite je da ih sačekate da se vrate.

Ne preporučujem ovaj restoran nikome, čvrsto stojim iza svog stava da bi morale da se naprave krupne promene u ovom restoranu, kako bi postao konkurentan i prijatan.

Slika nema, jer nisam želela ništa da slikam.