Kada sam 1991. godine sa grupom studenata otišla u SAD, imali smo samo dva dana da obiđemo LA, pa smo morali da se odlučimo koje atrakcije ćemo posetiti a koje ćemo preskočiti, s obzirom na naš nedostatak vremena.
Na žalost, naš prvi izbor, koji nam je u trenutku donošenja odluke delovao tako prirodno i logično, bio je da vidimo čuvono Kinesko pozorište i Walk of Fame - ulicu sa zvezdama.

Kada smo došli do ulice, pokušavali smo da se snađemo na mapi i gotovo smo prošli pored poznatog pozorišta, ne primetivši ga, ali neobično velika masa ljudi nam je delovala sumnjivo, pa smo zagledali pažljivije i prepoznali zgradu. Prvo što sam pomislila bilo je da je to čuveno zdanje u prirodi nenormalno malo i usko. Ja nisam mogla da prestanem da se čudim kako je moguće da ta ista zgrada na TV-u može da izgleda mnogo, mnogo veće nego u stvarnosti (čak sam pomislila da smo greškom došli do nekog sporednog ulaza, koji je replika "onog pravog"). Ali nismo pogrešili - to je bilo TO. U redu, ono što je učinjeno, učinjeno je, tako da smo pokušali da pronađemo neke poznate otiske na pločniku i tu nas je čekalo razočaranje broj 2 - samo nekoliko prepoznatljivih imena. Ostalo su bila imena nekih praistorijskih glumaca, za čije prepoznavanje je verovatno potrebno veoma temeljno znanje o istoriji kinematografije.

Budući da je prostor je tako skučen, neko vam je stalno naslonjen na leđa, tako da je gotovo nemoguće napraviti pristojnu fotografiju, ali s druge strane, i nije bilo mnogo toga za slikanje.

Razočaran i osećajući se nekako prevareni, nismo hteli ni da uđemo u pozorište i trošimo naše vreme, koga i onako nismo imali dovoljno, a mogli smo da ga potrošimo na nekom drugom zanimljivijem mestu.

Znam da je poseta Kineskom pozorištu "obavezna", jer je jedno od najpoznatijih mesta u LA-u, i da bi ne otići do njega bilo isto kao preskakanje Pratera u Beču, ili Crvenog trga u Moskvi, ali ja ipak nikome ne mogu preporučiti da ga poseti. Tu stvarno nema mnogo toga da se vidi, i meni je bilo odvratno, a jedina druga atrakcija u neposrednoj blizini je Walk of Fame. Dakle, ako nemate puno vremena za gubljenje - ne idite tamo.


Premalo, previše ružno i previše razočaravajuće. Mesto je pravi kič, bez trunke ukusa. Ulica ispred njega je prljava, prodavnice su pretrpane jeftinom robom (ne po cenama, nego po kvalitetu), a previše čudaka se vrzma po tom kraju. Pristupačnost ove atrakcije zavisi od toga odakle dolazite - snalaženje u LA-u je veoma teško ne zato što ulice nisu propisno označene, nego zato što je grad tako ogroman.
   

Odavno smo navikli na uslugu koja se dobija u tunižanskim, turskim, egipatskim... hotelima, a takvu vrstu usluge ne možemo dobiti u hotelima na crnogorskom, hrvatskom i grčkom primorju, tako da je moja najtoplija preporuka da se na Korčuli treba odlučiti za privatni smeštaj. Ne samo što su cene niže, već privatni smeštaj daje slobodu izbora u pogledu obroka - niste vezani ni za mesto, ni za vreme, a previše je lepih mesta na kojima treba probati korčulanske specijalitete. Za one koji vole i sami da kuvaju, obilje sveže ribe i morskih plodova svakodnevno je dostupno, u ribarnici ispod zidina tvrđave.

Naravno, ukusi su različiti, i sigurna sam da ima i onih koji se neće složiti sa mnom, tako da sam ovde pripremila mali pregled hotela u (gradu) Korčuli. Svi hoteli su u vlasništvu HTP Korčula, pa se dodatne informacije o ovim hotelima mogu naći ovde. 

Raspored hotela u Korčuli

Marko Polo

Hotel Marko Polo je smešten u najmirnijem delu Korčule, na početku isključivo pešačke zone koja vodi ka starom delu grada. Ovaj hotel je od svog otvaranja uvek uspevao da održi nivo usluge na zavidnom nivou, a 2006./2007. godine je kompletno renoviran, tako da je sada jedini hotel u Korčuli koji ima četiri zvezdice, i to sa razlogom.

Sve sobe, uz standarne sadržaje (za četiri zvezdice), imaju mini bar, TV sa satelitskim programom, fen, sef i klima uređaj. Uz restoran i aperitiv bar, u hotelu se nalaze i podavnica suvenira, sala za fitnes, welness klub i salu za sastanke. Hotel je udaljen 50-ak metara od najbliže plaže.

Hotel koji nosi ime čuvenog svetskog putnika, za koga se smatra da je rođen baš u gradu Korčuli (njegova kuća je pretvorena u muzej Marka Pola), je smešten na jenom od najviših tačaka u gradu, i iz nekih soba se pruža pogled ka Starom gradu, a iz većine se vidi more. Okružen je mediteranskim rastinjem i tako je potpuno zaštićen od spoljnih pogleda, što pruža opuštajuću atmosferu. Samo dva hotela na užoj teritoriji grada Korčule imaju otvoreni bazen, a bazen u ovom hotelu je veći i ima i bazen za decu. Oko bazena je prostrani plato sa barom, gde se u večernjim satima priređuju zabavni programi za goste, sa animacijom za decu. Pored ovoga, hotel ima i zatvoreni bazen.

Sve sobe, uz standarne sadržaje (za četiri zvezdice), imaju mini bar, TV sa satelitskim programom, fen, sef i klima uređaj. Uz restoran i aperitiv bar, u hotelu se nalaze i podavnica suvenira, sala za fitnes, welness klub i salu za sastanke. Hotel je udaljen 50-ak metara od najbliže plaže.

Lokacija Hotela Marko Polo je idealna za one kojižele mir i tišinu, ali istovremeno ne žele da budu udaljeni od centra dešavanja. Do starog dela grada, gde je smešteno najviše konoba, restorana, kafića i diskoteka i ostale zabave, potrebno je prošetati se manje od deset minuta, pešačkom stazom koja vodi pored mora i moderno opremljene marine.

Liburna 

Hotel Liburna zauzima mali "rt" koji gleda ka korčulanskom starom gradu. Sagrađen je 1985. godine kao vrlo ambiciozan turistički objekat sa četiri zvezdice, ali sada ima tri zvezdice, jer nije renoviran.

Sobe su vrlo različite, i variraju od malih, do onih normalne veličine i najrazličitijeg su oblika, tako da je pitanje sreće kakvu ćete sobu dobiti. Čistoća je na zadovoljavajućem nivou.

Hotel ima dva restorana - pansionski, sa terasom koja gleda na more, i konobu, koja je u prizemlju hotela. Hrana je raznovrsna i preporučujem da isprobate neke od specijaliteta njihove kuhinje, uz izvrsno korčulansko vino Grk. Hotelski bar je zanimljivog oblika (polovina je ispod nivoa poda) i nalazi se uz otvoreni bazen (vrlo mali), sa koga se takođe pruža pogled na korčulanski zaliv. S obzirom da je na samoj plaži, možete birati da li vam se više sviđa šljunak, ili stene, a po želji možete i vežbati skokove u vodu (i guranje drugih u vodu) sa obližnjeg mola. Kvalitet vode je savršen, kakav možete naći jedino u Dalmaciji: čista, bistra, plavo-zelena voda, specifičnog mirisa, koji se zauvek ureže u sećanje, povezan sa mirisom četinara. Jedina mana je što je možda malo hladnija, ali dobra vest je da meduze ne vole hladnu vodu. U ovom hotelu čete naći i jedine tuševe na plaži, a od ostalih sadržaja tu su tereni za tenis, mini golf i boćanje. Hotel ima sopstveni parking, što inače predstavlja problem u Korčuli.

Od starog grada je udaljen desetak minuta hoda stazom uz more, duž koje ima više restorana i kafića, kao i otvoreno plivalište u kome se održavaju vaterpolo utakmice, a pripada nekadašnjem evropskom prvaku KPK (Korčulanski plivački klub), jedinom vaterpolo klubu koji je osvojio evropsko klupsko prvenstvo, a nije imao zatvoreni bazen.

Park 

Hotel Park se nalazi na samoj obali, okrenut ka korčulanskom zalivu i sa pogledom na Stari grad Korčulu. Već pri prvom pogledu je jasno da je ovo hotel niske kategorije, sa užasnom arhitekturom koja je oličenje soc-realizma, ali je zato i cena odgovarajuća smeštaju.

Sobe uglavnom gledaju na (zapušteni) vrt, druga dva hotela i jednu privatnu kuću, ali jedan deo ima i divan pogled na more i korčulansku tvrđavu. Od soba sa dve i tri zvezdice ne treba očekivati mnogo, ali je nameštaj dosta pohaban, kao i u svim prostorijama hotela. Ono što je prednost ovog hotela je direktan izlaz na plažu. Plaža je betonska, ali ma koliko to nekome gadno zvučalo, to ima i svojih prednosti za sve one koji, kao ja, najviše vole pesak (koji je suviše daleko u ovom slučaju), ne podnose šljunak (susedna, Gradska plaža), a ne bi da se lomataju po stenama, i pri tom vole da su im bar i gril pri ruci, kao i prelepa konoba, koja je odmah uz more. Kada se na sve to još doda da možete do mile volje da skačete u vodu (čik to uradite na peščanoj, ili šljunkovitoj plaži) i usput još i ubacite u vodu nekoga ko nije imao nameru da se baš tog trenutka kupa - eto sjajne zabave! :o))) Što se tiče pomenute konobe, hrana je dobra, a cene povoljne.

Hotel Park ima i mali betonski teren za sport sa tribinama, na koji se slobodno ulazi - korišćenje se možda i naplaćuje, ali se ne sećam da sam ikada, za petnaest godina, videla da su nekoga oterali sa terena, tako da se slobodno može reći da je korišćenje besplatno. Svi koncerti, predstave i Moreška se održavaju na tom terenu, tako da je u tim danima velika buka dok traje fešta, ali je inače kraj veoma miran, naročito od kada je diskoteka u prizemlju hotela prestala sa radom (bez ikakvih šansi za ponovno otvaranje).

Blizina grada, koji je udaljen manje od desetak minuta lagane šetnje uz more, je dobra strana ovog hotela, tako da je dovoljno daleko od noćne buke, a vrlo blizu svih zanimljivih dešavanja i prodavnica.

Preporučujem onima kojima nije toliko bitno da smeštaj bude besprekoran, jer su cene povoljne.

Korčula 

Zgrada hotela Korčula je izgrađena 1912. (tada se hotel zvao Hotel de la Vile), što se i vidi po predivnoj arhitekturi, tipičnoj za mondenska letovališta na Mediteranu tog vremena. Ovo je prvi hotel otvoren na Korčuli i Korčulani su veoma ponosni na njega. Smešten je odmah ispod zidina tvrđave starog grada, sa pogledom na more i pristanište za luksuzne jahte i brodove koji krstare Jadranom.

Na žalost, u ovaj hotel nije ulagano dugi niz godina, pa je od nekada kvalitetnog i potencijalno luksuznog hotela spao na 3 zvezdice. Enterijer je zastareo i tu pod hitno mora da se preduzmu drastične mere, kako bi ovaj hotel zauzeo mesto koje zaslužuje.

U senci palmi i cvetnih žbunova, hotel ima predivnu terasu, koja je ujedno i bašta kafea i restorana, za oko 150 gostiju, sa koje se mogu posmatrati predivni zalasci sunca. S obzirom da je hotel Korčula najbliži starom gradu, svi kulturni sadržaji Korčule su na licu mesta, kao i stajališta taksi brodića, prodavnice, restorani, diskoteke, turistički biro itd. Jedina mana ove lokacije je malo dalja plaža, ali ne toliko da se ne može preći peške.

Bon Repos

Hotel Bon Repos je smešten u uvali pod imenom Zaljev školjki u kome su smeštene i brojne luksuzne privatne kuće. Ceo kompleks je okružen gustim mediteranskim rastinjem, po kome su paviljoni, kojih je ukupno četiri, dobili imena. Bon Repos je od Starog grada Korčule udaljen 3 km, i do njega se može doći šetnjom kroz park, ili taxi brodićima.

Bon Repos nudi dve kategorije smeštaja: dva paviljona od dve i dva paviljona od 3 zvezdice. Zgrada recepcije se nalazi u središnjem delu, okružena paviljonima, a hotel ima tri restorana i nekoliko barova (i na plaži), TV salon i sopstvenu peščanu plažu, na kojoj hotel često organizuje beach party-e u večernjim satima.

Osim otvorenog bazena, tu su i teniski tereni i mali teren za košarku, a obezbeđena je i animacija gostiju u toku dana i večeri. Na plaži se mogu iznajmiti kanui i pedaline, a u blizini hotela se nalazi i škola ronjenja, kao i dalmatinska konoba.

Moje mišljenje:

U prelepom Zaljevu školjki, preko puta brojnih luksuznih privatnih kuća, nalazi se kompleks Bon Repos. Od Starog grada Korčule se može doći dužom šetnjom kroz park (preko 3 km), sopstvenim prevozom, ili taxi brodićima.

Bon Repos je od samog početka osmišljen kao niskobudžetni smeštaj, a danas on nudi dve kategorije: dva paviljona od dve i dva paviljona od 3 zvezdice. Pošto je ceo kompleks okružen gustim mediteranskim rastinjem, paviljoni su dobili imena po mediteranskom drveću. U središnjem delu, okružena paviljonima, nalazi se zgrada recepcije. Hotel ima tri restorana, od kojih je jedan pansionski, a drugi na samoj plaži, i nekoliko barova. Osim toga, kompleks ima prostrani TV salon, teren za mini-golf i sopstvenu veliku peščanu plažu, gde se mogu iznajmiti kanui i pedaline, i na kojoj hotel često organizuje beach party-e u večernjim satima. U blizini hotela se nalazi i škola ronjenja, kao i dalmatinska konoba. Preko celog dana i uveče, obezbeđena je animacija za goste, a od dodatnih sadržaja tu su još i otvoreni bazen, teniski tereni i mali teren za košarku.

Iako ima dobro raspoređen prostor i sopstvenu plažu, ovaj kompleks je dugi niz godina zanemarivan, tako da su sobe, kao i sve ostale zgrade i sadržaji, u ne baš sjajnom stanju. Peščana plaža je veliki plus, ali je udaljenost od grada veliki minus. Ne preporučujem ovaj smeštaj.

 

Kada sam prvi put posetila Hanibal park bila sam prijatno iznenađena veličinom i raznovrsnošću sadržaja parka. Iskreno, nisam očekivala tako nešto, jer sam primetila da je Port El Kantaui veštačka i novoizgrađena turistička atrakcija, pa sam mislila da će biti samo nekoliko vožnji (sprava, ili atrakcija - kako li se to već zove :o)))), uglavnom za manju decu, čisto kao deo mnogo veće atrakcije. Ali Hanibal park je više od toga: prilično je veliki i imao je čak i ozbiljan rolerkoster, koji je 2003. zamenjen većim rolerkosterom (a koliko mogu da vidim na internetu, ovaj je i dosta poznat u svetu).

Hanibal park je jedna velika celina, ali suprotno od očekivanog, ne naplaćuje se jedinstvena ulaznica za park - plaća se po vožnji, tako da može ispasti veoma skupo za ljude sa decom, s obzirom da deci nikada nije dosta vožnji. A vožnje su mnogobrojne: klasična vrteška (koja izgleda fantastično noću), puno manjih vožnji za najmlađe, tramboline, dvorci na naduvavanje, poligon za vožnju sa minijaturnim "automobilima" za decu stariju od 5 godina (sa pravim malim semaforima, koji zaista rade, i malim ulicama) itd. Naravno, ima i vožnji koje su prilagođene starijoj deci i odraslima, kao što su hoverkrafti koji izgledaju kao dum-dum autići na vodi, rolerkoster i voz koji ide oko parka i vodi vas kroz istoriju sve do velikog Hanibala.
 

 

Arhitektura parka je u skladu sa temom, pa je sve sagrađeno u stilu Kartagine, u slavu Hanibala. Fini restorani i kafići, sa fontanama u rascvetanim baštama nude uobičajenu hranu i piće, po cenama koje su iste kao i svugde u Port El Kantauiju. Ispred glavne zgrade stoji kartaginjanski vojnik - ali pazite, pošto on naplaćuje slikanje sa njim (i to vašim foto aparatom), iako nigde ne stoji takvo obaveštenje. Mi smo imali veoma neprijatno iskustvo sa njim, jer je on zgrabio ruku naše ćerke i nije hteo da je pusti sve dok mu nismo platili koliko je tražio tek POSLE slikanja (i toliko je isprepadao da je skoro počela da plače. Jer smo mi bili predaleko od nje kako bismo uslikali i ceo ulaz). U glavnoj zgradi je mini-klub (besplatan!), gde deca mogu da crtaju, slažu Lego kocke i sl. Još jedna besplatna zabava za decu je na klasičnom igralištu sa ljuljaškama, toboganima i penjalicama.

Pošto je park veliki i ima puno vožnji, bilo bi dobro da planirate dolazak u park kao poludnevnu posetu, koja bi uključivala ručak, ili večeru. Bolje je posetiti park u popodnevnim i predvečernjim časovima, jer su sve vožnje direktno izložene suncu.

 

Ako volite zabavne parkove, ili imate decu, ovo je lep način da provedete prijatno veče. S obzirom da ne postoji jedinstvena ulaznica za park i da se plaća po vožnji, poseta Hanibal parku može ispasti dosta skupo zadovoljstvo, u zavisnosti od broja vožnji. Zapravo, svi roditelji su se žalili na cene vožnji, jer je teško ne dopustiti deci da probaju svaku vožnju, bar po jednom - što je popriličan trošak, ne računajući sladolede, slatkiše i sokove.

Hanibal park je lako pronaći, čak i ako dolazite iz Susa, a moja preporuka je da tamo odete taksijem, koji nije skup. Vrlo zgodno je blizu još jedne atrakcije - kombinacija malog zoološkog vrta i botaničke bašte, gde se možete slikati sa egzotičnim pticama. Centar Porta je takođe veoma blizu, pa se možete prošetati rivom, kupiti suvenire ili odabrati restoran u kome ćete jesti.

Danas sam prvi put posetila restoran Biber & so. Ovoga puta ne smem da stavim link ka njihovom sajtu, jer ga moj browser prijavljuje kao "reported attack site"...zato ću napisati adresu: Staro sajmište 19. Restoran je toliko zavučen, i da me nisu odveli tamo, sama ga ne bih nikad pronašla. Okolina je malo čudna (ne smem da zamislim kako je tamo noću), jer je okružena nekim drvećem, a nalazi se u, hm, pa, sumnjivom kraju, ali sama zgrada restorana, kao i bašta izgledaju prijatno. Enterijer je izuzetno zanimljiv, sa vrlo kreativnom dekoracijom. Ja sam toliko bila oduševljena dekoracijom da sam napravila baš puno slika, i moraću da ih stavljam u najmanjem formatu, kako bi sve stale u jedan post. Mi smo u restoran došli nešto ranije od uobičajenog vremena za ručak, tako da je bio potpuno prazan, ali se u sledećih sat vremena poprilično napunio, naročito bašta, iako je danas bio jedan od hladnijih dana.

A sada malo o toj dekoraciji koja me toliko oduševila. Ako obratite pažnju, primetićete da je svaki detalj namenski rađen i da se tematski i tek kako uklapa u ambijent restorana. Ali, slike govore više od reči, pa zato evo samo nekih od primera

Luster je stvarno kretenski (čak mislim da nije stvarno kristalni), ali se sumanuto uklapa u ceo fazon. Ja lično mislim da originalnost uvek može da se postigne sa malom dozom vrlo odmerenog kiča, ali je bilo i onih koji se nisu složili sa mnom. Ova vrata sa damom i gospodinom su, naravno, vrata od toaleta - pa kako ja da ne komentarišem WC? Meni je to jedna od bitnijih stvari u restoranu :o)

A sada bih mogla da pređem najzad i na prvi sprat, gde se nalazi velika sala. Ograda od kovanog gvožđa je stvarno lepa, i zajedno sa lusterom (hahaha) čini centralni deo sale. Dobra stvar je to što se sa većine mesta može imati pregled šanka i pozora ka kuhinji (da, kuhinja je otvorena i može se videti jedan njen deo, kroz dva otvora u zidu, tako da to daje neku vrstu sigurnosti u higijenu spremanja hrane). Čudno je što je i pored velikog broja prozora sala poprilično mračna, i tu ne pomažu mnogo ni čuveni luster, ni zidne lampe. Ali, bez obzira na to, ta sala mi se jako svidela, a njen izgled možete videti na fotografijama ispod.

Ono što me najviše iznenadilo su stvarno niske cene hrane. Kada kažem stvarno niske, onda zaista mislim da su stvarno niske. Čak su i nenormalno niske za Beograd. Primera radi, teleća čorba košta 70 Dinara. Ne sećam se kada sam poslednji put videla dvocifren broj u jelovniku restorana. Bezalkoholna pića i pivo su ispod 100 Dinara (osim Heineken-a, koje je 140) - preporučujem sok od ceđene pomorandže (nisam videla cenu). Jela sa testeninom (koja spadaju u topla predjela) su sva ispod 400, glavna jela od piletine su ispod 600, a jela po porudžbini su u proseku 600 Dinara. Obično ne spominjem cene ovako detaljno, osim kada me potpuno šokiraju, kao u ovom slučaju. I na kraju, najneverovatniji deo: dnevni meni (važi u periodu od 12-16h), koji se sastoji od supe + glavnog jela + salate  + deserta + lepinjice, a postoje tri kombinacije, košta 350 Dinara! U Beogradu je taj novac eventualno dovoljan da se kupi neka bogatija pljeska na kiosku, a vidim da se Pizza Hut ponosno oglašava po bilbordima kako ima "letnju gozbu", gde se za iste pare dobije garlic bread i valjda sok - tako nešto smešno. Ne znam samo za koga je to gozba, možda za decu u Etiopiji? To ni meni ne bi bilo dovoljno...

E, sada, kada sam toliko nahvalila cene, moram da budem veoma objektivna što se tiče hrane. Kao prvo, porcije nisu ogromne, kao što je postao trend u restoranima u Srbiji u poslednjih nekoliko godina, već su sasvim normalne veličine. Što se tiče ukusa i aranžiranja, tu je stvar različita. Pileća supa koju smo jeli je bila bljutava - iako su u njoj bili komadići belog pilećeg mesa i šargarepe, kao i testenina, supa nije imala skoro nikakav ukus. Pokušala sam da popravim stvar dodavanjem soli i bibera, što me je odmah asociralo na ime restorana, ali ni to nije pomoglo, tako da je nisam ni pojela. Čudno je što su salatu i lepinjice doneli daleko pre supe, što je potpuno mediteranski fazon, a mi smo u Srbiji, al' 'ajde...bar je nisu odneli pre glavnog jela, niti su čekali sa supom dok nismo pojeli salatu. Ali smo se zato posle supe dosta načekali za glavno jelo. Pošto nas je bilo desetak, sva jela su bila garnirana na velikim poslužavnicima, tako da samo odokativno mogu da procenim kolike su porcije, ali sam sigurna da su sasvim normalne. Tu je bilo svega, počev od lignji, koje ne podnosim (pa ih samim tim nisam ni takla), pohovanog fileta od soma i dimljene pastrmke, preko piletine sa karijem i pohovane piletine sa susamom, do telećih medaljona sa pečurkama. Ja sam se odlučila za ovo poslednje i dimljenu pastrmku i opet manje zasoljeno - izgleda da je ovo mesto idealno za nekog ko mora da smanji unos soli u organizam. Ali svakako je bolje da je manje slano, nego preslano, i ja sam odlučila da ne dodajem so. Osim što su mogla da budu malo slanija, oba jela su bila veoma ukusna, a medaljoni su bili meki, isprženi baš kao što treba i još uvek topli. Mešana salata je takođe bila lepa, iako su poslolili paradajz (što mrzim), pa i krastavac, a čak je i kupus bio svež, a ne onako "uvenuo", kako najčešće bude u restoranima. Izgleda da salatu i supu i meso ne sprema isti kuvar :o) A lepinjica je stvarno božanstvena.

Osoblje je prijatno i ljubazno i ne nestaje bez traga, kao u nekim drugim restoranima.

Sve u svemu, ovaj restoran je zaista prijatno mesto, a drago mi je što i oni sa plićim džepom mogu sebi priuštiti opuštanje i uživanje u restoranu. U odnosu na cene zaista se dobija najbolja moguća usluga i hrana , čak možda i više od toga.

I na kraju, još jedna slika WC-a ;o)))

Koloseum i dan-danas predstavlja simbol Rimskog carstva, nedvosmisleno prikazujući svu njegovu veličinu i moć. Niko ko dođe u Rim neće propustiti da vidi Koloseum, to arhitektonski čudo, izgrađeno u 1. veku n.e, toliko veliko da je moglo primi 50.000 gledalaca. Osnova amfiteatra je ovalna, 189 m dugačka i 156 m široka, prečnika 545 m. 48 metara visok spoljašnji zid je izdeljen na 4 nivoa (prizemlje i 3 sprata), pri čemu jesvaki nivo ukrašen arkadama i reljefnim polu-stubovima u dorskom, jonskom i korintskom stilu, dok je poslednji sprat ukrašen manjim otvorima i korintskim pilastrima. Bez obzira na veličinu i broj posetilaca, u slučaju požara, Koloseum je mogao biti ispražnjen za 10 minuta, što je impresivno i za današnje uslove. Podzemna mreža ćelija, hodnika, rampi i liftova, zvana hipogenum, služila je za smeštaj robova i životinja. Posle svih ovih podataka ne čudi što je 2007. godine svrstan među novih 7 svetskih čuda. Za razliku od mnogih amfiteatara koji su građeni na obodima gradova, Koloseum je izgrađen u centru grada, kako bi i bukvalno i simbolički predstavljao srce Rima. Njegovo originalno ime je bilo Amfiteatrum Flavijum (Amphitheatrum Flavium), a ime Koloseum je dobio mnogo kasnije.

Pronaći Koloseum zaista nije problem, čak mi se čini da nekako, kuda god krenete nekim prevoznim sredstvom, kad-tad prođete pored njega. Bukvalno kao u američkim filmovima koji se dešavaju u raznim svetskim metropolama - kada se radnja odvija u Parizu, glavni akter će proći pored Ajfelovog tornja bar dva puta na svakih pola sata, pa isto važi i za Rim i Koloseum, s tim što je ovo drugo zaista moguće. I sama veličina Koloseuma, koji se uz to i nalazi na otvorenom prostoru, nezaklonjen drugim građevinama, upada u oči, pa je prosto nemoguće promašiti ga. A sada sledi nešto sa čime se verovatno mnogi neće složiti, a neki će možda smatrati i huljenjem:

Meni se Koloseum uopšte ne sviđa.

Nije da sam očekivala previše, pa sam se razočarala - ima malo i toga, ali to nije glavni razlog. Ne žalim što sam otišla da ga vidim, ne mislim da je to bilo skroz izgubljeno vreme, jer je to nešto što treba videti - druga je stvar što ja ne znam ni jedan jedini razlog ZAŠTO treba videti Koloseum. Valjda da se uverimo da je to stvarno onako veliko i impresivno kao što podaci kažu...

Već mi je i sama spoljašnjost delovala nekako nezanimljivo, ali ako se uzme u obzir da je to pandan današnjim stadionima, onda se može reći da je urađen poprilično lepo i sa mnogo detalja (mada, ni ta tvrdnja mi više i nije tako ubedljiva od kada je napravljen stadion Ptičije gnezdo u Pekingu). A unutrašnjost je tek nezanimljiva! Ja razumem da je zub vremena, potpomognut zemljotresima, učinio svoje, ali unutrašnjost je zaista gola i siromašna. Nije baš ni najjasnije kako su izgledale te tribine, jer se svugde nalaze nakakvi zidovi (valjda je to neka potpora za drvenu konstrukciju tribina, šta li) osim par redova golih kamenih stepenika, a na mestu gde je bio drveni pod arene sada zjapi velika rupa u kojoj se naziru neki zidovi nekih prostorija. Kretanje po unutrašnjosti Koloseuma je prilično ograničeno, uglavnom iz bezbednosnih razloga, i ne ostavlja puno prostora za razgledanje. Ne postoje čak ni pokušaji da se nekako, putem slika, maketa, ili nekih drugih informacija posetiocima dočara nekadašnji izgled Koloseuma. Sve u svemu, ceo taj prizor zahteva isuviše mašte da bi se zamislilo kako je sve to izgledalo - nije da mi mašta nedostaje, ali mesto ne pruže nikakvu inspiraciju. I sada sam došla do glavnog razloga zašto mi se Koloseum nije svideo - bez obzira na veličinu, značaj i arhitekturu, ovo istorijsko mesto nema nikakvu atmosferu. Ne postoji "ono nešto" što se može osetiti među zidinama tvrđava, ni ona energija koju odaju neki drevni hramovi, ni mistika nekih starih građevina, ni uzvišenost nekih svetih mesta... Ništa! A možda je tako i bolje, s obzirom da je Koloseum služio za gladijatorske borbe i krvave spektakle, kao što su egzekucije, lov i slične gadosti i perverzije, koje su za rezultat imale smrt, smrt i samo smrt, što je izgleda bio jedini način da se zadovolji tadašnji devijantni ukus stanovnika Rima. Procenjeno je da je oko 500.000 ljudi i 2.000.000 divljih životinja ubijeno u raznoraznim "igrama" i spektaklima u Koloseumu - ne smem ni da zamislim jezu koju bi uzrokovala atmosfera proistekla iz svog tog nasilja! Ja ne volim takva mesta, zato i nisam uopšte otišla da posetim Alkatraz, kada sam bila u San Francisku.

Na mene Koloseum nije ostavio neki poseban utisak. Za mene je to bilo mesto koje sam posetila jednom i na koje nemam više želju da odem ponovo. Iako sve činjenice govore protiv onoga što ja osećam prema ovom mestu, ipak jedna stvar govori meni u prilog: ako pažljivije pogledate, shvatićete da tamo i nema bog-zna-šta da se slika. Pogledajte samo slike koje možete naći na internetu - sve su iste.

Ipak, nisam protiv posete Koloseumu, samo ne mogu da smislim ni jedan iskreno ubedljiv razlog za.